Треба дићи глас против пријема „Косова” у Савет Европе

Опште је познато да ће из Приштине потећи захтев за чланство „Косова” у Савету Европе. Поводом тога извршио сам мали увид о политичко-правним последицама таквог акта у случају да „Косово” постане члан Савета Европе. Европски савет је једна од три институције (Европски парламент и Савет Европске уније) ЕУ и има 46 земаља чланица. Србија је члан Европског савета постала пре скоро две деценије, 2003. године.

Ипак овај политички поступак Приштине није наиван јер Европски савет окупља и лидере ЕУ како би одредили њену политичку агенду. Представља највиши ниво политичке сарадње између земаља ЕУ. Свих 27 држава Европске уније су чланице Савета Европе. Европски савет нема овлашћења да доноси законе, али може да тражи од Европске комисије да их предлаже. Савет се састаје најмање четири пута годишње и обично усваја закључке на својим званичним састанцима. Закључци излажу став ЕУ о кључним питањима политике.

Зашто треба дићи глас грађана Србије против пријема „Косова” у Савет Европе? Познато нам је да тај захтев гурају ментори „Косова” и да ће се потрудити да га спроведу. Савет Европе доноси закључке и предлаже доношење закона и ставова о политици Европске уније. Поставља се кључно питање: Шта све представници „Косова” могу да издејствују против Србије и српског народа који живи на Косову и против оних 200.000 Срба који треба да се врате јер су их прогнале власти из Приштине које сада хоће у Савету Европе да потврде своју политику и понашање? Недавно су потврдили свој политички домет и зрелост кад преко регистарских таблица на приватним аутомобилима својих грађана блокирају путнички и други саобраћај, уместо да га поспешују. Сећате ли се њихове политике царина? То уносе у Европу.

Надам се да у томе неће успети, из неколико разлога. Као прво, „Косово” има дипломатско признање 83 државе, како је скоро рекао министар Дачић. За чланство у Уједињеним нацијама потребно му је више од 97 признања.

Као друго, кандидатура „Косова” за чланство суочила би се с великим каменом спотицања, пошто пет земаља ЕУ не признаје Косово као независну државу: Шпанија, Словачка, Кипар, Румунија и Грчка.

Као треће, то је кршење свих, не само принципа међународног јавног права, већ и норми из појединих споразума – од Резолуције 1244 СБ УН до Вашингтонског споразума. Ни заједница српских општина већ девет година није реализована.

Шта да се ради? Тешко је рећи нешто ново. Србија треба и даље да се бори на међународној сцени за даље повлачење признања независности „Косова”. Очекујемо од председника Савета Европе Шарла Мишела да уважи све лимите који блокирају захтев „Косова” јер је, најблаже речено, преурањен за разматрање и одлучивање за чланство у Савету Европе. Ми грађани то очекујемо од господина Мишела, јер је студирао право и ових дана је оставио леп и коректан утисак у изјавама у нашој јавности. Приликом именовања за председника изјавио је: „Бити именован за председника Европског савета је велика одговорност и задатак који ћу предано испуњавати. Уједињена Европа уз поштовање националне разноликости је мој циљ. Солидарност, слобода и међусобно поштовање су срж Европске уније. Ја ћу подржавати ове вредности.”

Мирко Драгићевић,
Београд