Низ длаку непријатељима слободе

Реаговање на текст епидемиолога, редовног професора Медицинског факултета у пензији Зорана Радовановића „Уз нос целом свету”, „Политика”, 15. новембар

Испровоциран мојим честим, како каже, писањем о вакцинама, латио се З. Радовановић, стручњак чији је фах епидемиологија, задатка да ме ућутка, па читав текст заснива на погрешној конструкцији ” да сам противник вакцинације! Истина је, међутим, следећа – противим се обавезној и присилној вакцинацији против вируса под називом ковид 19 и залажем се за слободу избора у ситуацији када су и вакцинисани и невакцинисани подједнако (не)опасни по друге. Штавише, за разлику од фах стручњака Радовановића који оправдава новоуспостављену догму према којој је појединац обесправљени део система, ја друштвено-политичком контексту пандемије приступам из угла критике репресивног атаковања на људску слободу.

За разлику од Радовановића, не верујем у племените намере корпорација и моћних актера који би да појединца преобразе у објекат – за његово добро, и стајем у одбрану свих оних суштинских права која појединца чине субјектом – попут права на живот и нарочито, права на слободно располагање властитим телом. Међутим, за разлику од Радовановића који подржава атаковање на физички и психички интегритет појединца – у име права на живот, премда је, како сам признаје, од ковида 19 „смртност мала”, ја угрожавање слободе располагања сопственим телом видим као остварење права на живот роба. Но, то Радовановић слабо разуме јер не схвата суштину људских права. У супротном, разумео би да закон није „извор слободне воље” већ њено природно и морално исходиште.

Ипак, позива се на члан 20 Устава Србије и одушевљено констатује како „људска права могу законом бити ограничена”, мада не успева да одмакне даље од наслова поменутог члана. А да је прочитао члан 20 на који се позива, Радовановић би научио да законско ограничење које задире у суштину зајемченог права Уставом није дозвољено. Али њега то не занима, као што га не интересује ни цивилизацијска тековина да се „достигнути ниво људских права не може смањивати” (члан 20 Устава РС), па тријумфално поентира како је на основу овог члана „Уставни суд подржао обавезну вакцинацију у Србији”. Да подржао јесте, али неколико година пре проглашења ковид пандемије и верујем само вакцинацију провереним и испитаним вакцинама за које се не потписује сагласност. С друге стране, Врховни суд САД одбио је уредбу председника Бајдена о обавезној вакцинацији запослених за време трајања ковида. И уместо да нешто од овога помене у свом тексту, Радовановић наставља да ме засипа приземним подметачинама попут оне да СЗО доживљавам као „злочиначко удружење”.

За разлику од Радовановића који СЗО види као „доброчинитељску међународну структуру којом управљају 194 министра здравља”, ја видим још и моћну технобирократску организацију попуњену кадровима који су утренирани да спроводе глобалне директиве системом субординације, организацију која поседује глобалну моћ да уводи ванредна стања за време којих је могуће укидати права и слободе људима, и на коју утицај врше моћни појединци, интересне групе и корпорације. „У име којих сила мрака би се они опредељивали за заједнички злочиначки подухват против сопствених народа?”, пита се Радовановић у налету наивног оптимизма, циљајући претпостављам на 194 министра који „управљају” поменутом организацијом. Вероватно је преспавао пандемију и бројне извештаје о репресивним мерама којима су „доброчинитељске” власти малтретирале сопствене грађане од Аустралије преко Канаде до Израела.

У сваком случају, један од показатеља Радовановићеве полемичке немоћи јесте његова намера да ме по сваку цену представи у друштвено неповољном светлу, не дакле као социолога који указује на способност глобалних и локалних актера да у име здравља газе по људским слободама, већ као несхваћеног борца против „мрачних сила”. Због тога његов текст третирам као несретну комбинацију памфлета и пасквиле, неку врсту ауторизованог пасквилопамфлета у којем се ређају подметања, ниски ударци и дифаматорске конструкције у које Радовановић умаче своје отровне стрелице за које верује да су убојите. По том принципу дохватио се и ксенофобије доводећи у везу моје неповерење у лицемерни поредак који неискрено брине за људско здравље са некаквим страхом од странаца.

Битно је да је термин довољно растегљив и да га Радовановић може развући све до критике глобалног система којом се често бавим у својим текстовима. Оваквим и сличним подметањима Радовановић храбро иде низ длаку непријатељима слободе док истовремено прикрива, из ушушкане улоге самопрокламованог бранитеља структура моћи, сопствени интелектуални конформизам. Рецимо, моје запажање о медијима који искривљују податке о односу вакцинисаних и невакцинисаних премеће у став да су „вакцине безвредне”. Речју, подмеће ми властити исконструисани закључак који потом коментарише речима „још више брине арогантна површност долажења до тако неопозивог закључка”. А истина је да никада нисам тврдио да су вакцине безвредне, једино сматрам да су ове против ковида 19 прерано пуштене у оптицај и да, попут вируса, различито делују на појединце па их стога треба обазривије нудити људима, без агресивне кампање.

Узгред, недавно су у Британији и Италији исплаћене прве одштете због смрти изазване вакцином против ковида 19, и још нешто – лично познајем људе којима су вакцине помогле, оне којима су оставиле трајне последице али и оне који су нажалост преминули након вакцинисања. Да ли ће неко одговарати због тога?

Радовановић ми на крају пребацује да делим лекаре на савесне и несавесне па ми импутира некакав „настрани критеријум савесности” према којем у савесне лекаре убрајам „отпаднике од струке”, како иначе овај бранилац правоверних лекара назива своје колеге – неистомишљенике. За разлику од њега, у несавесне лекаре искључиво убрајам оне који пацијенте деле на подобне и неподобне, који лобирају за фармацеутске корпорације и који некритички, сопственог интереса ради, спроводе наметнуте им догме и директиве. Таквих је, убеђен сам, мало у нашем здравственом систему. Далеко је више оних савесних лекара који се боје да јавно искажу шта заиста мисле о пандемији, вирусу и вакцинама како их неки Радовановићи, савремене Торкемаде, не би прогласили отпадницима од струке.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa