Храброст не искључује сузе

Александар Мандић је у својој рубрици у Културном додатку „Политике” у којој је коментарисао „мушки дан” споменуо и моју маленкост, па сам сматрао неопходним да неке ствари појасним.

Како би господин Мандић разумео контекст мојих речи, морао би да буде на предавању или трибини, пошто је овако могао да извуче неке ставове из ширег контекста. Пошто је успео да закључи да ја мислим да мушкарци нису угрожени структурално и друштвено, већ да је проблем само у показивању емоција, морам рећи да сам, напротив, указивао управо на то да је промена друштвено-политичког система узроковала и промене у родним улогама, које доводе до нових неједнакости и другачијих околности у којима се мушкарци не сналазе најбоље.

Александар Мандић ради баш оно на шта сам указивао: ствари посматра дихотомно и црно-бело, па је мушкарац који плаче нужно све супротно од јаког и храброг мушкарца. Самим тим, упливава у класичан биолошки наратив у којем је привлачан мушкарац онај који жену спасава из чељусти тигра, док она, усхићено и пуна наде, чека витеза на белом коњу да је спаси (или промени гуму, пошто јој штикле то не омогућавају).

Напротив, мушкарци се суочавају с разним проблемима, депресијом (коју углавном показују кроз бес), немогућношћу да добију старатељство над децом након развода, а на све то и културолошком позицијом која онемогућава да се патње покажу. Та стереотипна позиција мушкарца који је увек снажан и јак и никада не плаче неодржива је, пошто су се друштвене околности промениле, а родне улоге постале другачије (а то не значи да су исте).

Исто тако, пропагирати вредности једног времена у другом времену, без прилагођавања новонасталим околностима је контрапродуктивно, ништа не решава и представља још једно опште место које само иде у прилог овој слици мушкарца о којој сам говорио. Уосталом, погледајте проценте развода у Београду.

Структурални проблеми постоје, али, док се не реше, проћи ће доста времена, а у том међупростору никоме не помаже прича шта је женама привлачно, ко коме мења гуму на путу и ко носи штикле. Нити су жене у положају у којем су биле, нити су мушкарци. Инсистирање на традиционалним родним улогама у ситуацији када жене више нису у истим, контрапродуктивна је по мушкарце. Мушкарац који је, како каже Александар Мандић, храбар, а никад рањив, већ увек заштитник и спасилац, данас једино и може привући жену која је жртва и којој треба спасавање. Уколико жели да привуче и задржи жену која није жртва и којој не треба спасавање, мораће да схвати да нико није омнипотентан и да се данас неће трпети особа која није у контакту са собом, својим потребама и својим проблемима. Останак заједно подразумева доста преговора, муке и труда, а то изискује интроспекцију и разумевање у друштвено-економским околностима које су одузеле слободно време, наметнуле доста пословних обавеза и стресова, као и мноштва улога у свету у којем је у порасту малигна промоција индивидуалности (а заправо егоизма) науштрб околине.

Позиција родних улога се променила. Нити добар део жена жели да буде само у улози мајке у самој породици (већ се посвећује више и другим улогама), нити мушкарци то смеју да игноришу. Изузетака увек има, али је чињеница да степен неразумевања, развода и насиља показују да није ствар у привлачности, већ у неразумевању чињенице да су се околности промениле и да се та врста контроле над односом са јасно дефинисаним улогама више не може одржати.

Нико не жели да особа преко пута стално плаче и буде жртва околности, али, исто тако је врло опасно претпоставити да је неко ко никада не плаче – здрав.

Та политичка клима која се спомиње, а која је углавном говорила о женској угрожености, управо и иде у прилог овоме што говорим. Све је ово угрожавајуће за слику мушкарца с којом смо порасли, пошто нас измешта из јасних улога. Ствари се неће вратити на старо, а посебно се неће решити тако што говоримо о томе како је некада све било другачије.

Храброст не искључује сузе, али ваљда неко ко промишља може и да закључи када може, а када не може да плаче, и пред ким. Нема блискости без суза и патње и нема снаге без контроле страха.

Све друго је увод у болест и проблеме.

Милан Дамјанац,
психотерапеут