Спуст горопадном реком

Кањон реке Таре је први по величини, односно дубини, у Европи, а други у свету, одмах после Великог кањона којим протиче река Колорадо у Америци. У њега се може доћи са више страна, зависно од тога који се део обилази и, наравно, одакле се путује. Ка пивском крају кренули смо из Никшића. Некада је на тој деоници углавном возила фирма „Тара транс”, чији су возачи важили за најбоље у бившој СФРЈ. Свакодневно вежбање, окретање аутобуса на неколико метара макадамског пута уз сам кањон (од чега се туристима дизала коса на глави), учинило је да буду на добром гласу.

Данас те фирме нема, а изгледа ни возача попут ондашњих јер путовање од Никшића до Плужина траје скоро два сата. Има, изгледа, само аутобуса у којима је једини отвор за ваздух прозор код возача. Али проблеми са вентилацијом готово да нестану када се на једној од кривина појави прва у низу лепота овог краја - Пивско језеро. Пут га прати километрима, у некадашњем, сада углавном потопљеном, кањону реке Пиве. Чак и са висине од неколико стотина метара боја воде указује на чистоћу и хладноћу. Када се стигне у Плужине, највећи град у истоименој општини, где се грле Пива и Тара, већ се заборави на мукотрпни пут. У случају да путник први пут долази овде, ваља му знати да је баш уз аутобуску станицу Туристичка организација Плужине. За разлику од већине њихових колега и колегиница у Црној Гори, овде ће вам понудити све потребне информације с осмехом и изузетном предусретљивошћу.

Од Плужина до ушћа Таре, која са Пивом чини Дрину, мора се прећи још 26 километара вијугавог пута. Упркос добром асфалту, потребно је возити обазриво јер лепота предела заиста може да скрене пажњу, а од банкине до ивице изузетно стрмог кањона има само метар, можда ни толико. Ко није скоро прелазио преко граничног прелаза Шћепан поље, где се иначе скупљају сплавари, биће пријатно изненађен модерним здањима као што су мотел, неколико кафана, продавница...

Кад се крене ка Црквичком пољу следи  још једно изненађење - макадамски пут је замењен асфалтом. Нема више ни бојазни да ће нека стена да се обурва, осим можда по изузетно лошем времену. Од Шћепан поља до Црквичког поља мора се проћи још девет километара стрмим путем, раздаљина која се некада прелазила углавном пешке или на коњу. Који километар даље пут се рачва. Један правац наставља ка Црквичком пољу, а други иде под брдо, ка манастиру Светог Јована, из 15. века, и још мало даље, старом граду херцега Шћепана. Манастир који је до пре 10 година био потпуно запуштен, безмало срушен, сада је потпуно обновљен. Фреске су поново осликане, чак је и конак обновљен, па се у манастиру може и ноћити. На двадесетак минута хода изнад манастира био је град херцега Шћепана, који није сачуван - али се о њему испредају разне легенде. Ту се може се видети и столица у којој је херцег столовао, а уз ње се налази наслон и удубљење за које Пивљани кажу да му је била пепељара. То што је дуван донет у Европу много после његове смрти, не помињу.

Југославија - небу под облаке

(/slika2)Када се коначно приђе Црквичком пољу, „гужва” у саобраћају престаје, јер се малтене сви туристи задржавају само у кањону Таре. А сва лепота ове планинске реке и њеног кањона може се сагледати тек са врху, обода кањона. Осим облака, за које се чини да се руком могу ухватити, погледом се далеко обухвата, а Тара изгледа као плава трака уклештена између зелених, предивних планина.

У пивском крају, у последњој години-две, никло је чак пет еколошких и етносела. Ми смо се одлучили за еколошко насеље звано „Југославија”. Смештено је баш у Црквичком пољу и кажу да је најлепше у бившој Југославији. Насеље се налази у центру села, на Рудинама, на само неколико стотина метара од места на коме се налазила болница за партизане који су преживели Игмански марш. Село је ушушкано између планина Соко и Соколина, а по ведром дану одавде се види Дурмитор. У селу, у коме се углавном могу видети старе, брдске куће, налази се седам бунгалова и ресторан. Упркос неприступачном терену, туристе очекује пун комфор, а један од бунгалова је прилагођен особама са посебним потребама. Симболике и историје, како у селу тако и у насељу, има на претек, али, ипак, у границама доброг укуса. Власник и оснивач насеља Јово Нишић, родом из Црквичког поља, каже:

- Одлучио сам да га назовем „Југославија” јер сам носталгичан за том земљом у којој се много добро живело. Али бунгалови нису намењени само југоносталгичарима, већ свима који желе да се одморе и уживају у нетакнутој природи. Телевизор и радио укључујемо само по изричитој жељи гостију.

Гостима су на располагању сплаварење Таром, јахање, планински велосипеди и шетња. Ноћ доноси нови, за многе непознат, осећај тишине, када се чује само зујање у ушима. У селу, које је некада бројало 120 домаћинстава, тек два-три упаљена светла, наспрам месечине. Због раштрканости кућа, чини се празније него што заиста јесте. Ваздух дословно мирише на пољско цвеће, покаткад се чује мук краве и звук меденице. Понекад чак и завијање вука из даљине.

Коначно у чамцу

Ујутру, после косачког, јаког доручка, послуженог на време, по нас долази један од пивских скипера. На Тари их има много, како са босанске тако и са црногорске стране, а добар број њих ради без икакве припреме или плана. Зато смо се и одлучили да идемо са једним од мештана, јер ко ће од њега боље познавати и поштовати реку. Враћамо се на Шћепан поље како бисмо добили заштитна одела и појасеве, затим следи полазак у Брштановицу, прву станица сплавара. Опет макадам кроз шуму, али овде се већ примећује присуство човека. Несавесни туристи неретко „забораве” да понесу са собом празне пивске конзерве и остали отпад. Како нема организоване службе за одношење смећа, сав терет пада на скипере и мештане, који они не могу увек добро да обаве јер их је недовољно. Земљиште уз кањон, које је вековима припадало појединим породицама, већином је распродато, а на месту кућа и штала сада су никла камп насеља. Нажалост, доста је дивљих, у власништву ко зна кога, само не мештана. Док смо прилазили Тари, почела је да сипи киша, тако да се температура воде спустила на седам-осам степени. Иако је било хладно, први сусрет са њом био је присан, као сусрет с неким ближњим.

Горопадна река

(/slika3)На спуст крећемо у два гумена чамца, јер се сплавови често не користе због ниског водостаја. Осим скипера, у оба чамца само пет гостију из Србије и Босне. Сви остали су Руси. Близина приморја, које постаје њихова туристичка Мека, доводи их, радознале и жељне авантура, на излете у планине. Руси су овде, не због новца, него због „широке словенске душе” више него добродошли. Многи од њих појма немају да је Црна Гора тек пре неколико година коначно склопила мир с Јапаном, с којим је у рат ушла 1908. године борећи се њиховој на страни. Такође је занимљиво да је у пивском крају педесетих година прошлог века било много информбироваца, због симпатија према Русији и Стаљину.

После расподеле места у чамцима и дељења весала, спуст је започео и завладао је - мук. Литице кањона, обрасле четинарима, осмехују се или мрште, у зависности од ока посматрача - и не чује се ништа осим воде која тече. Можда тек понека птица. Тара је у ово доба године мирна, тако да смо за пола сата веслања дошли до дела где може да се плива и купа. Без обзира на температуру, неки од гостију из Русије су поскакали у воду, тако да је писац текста морао да брани част домаћих, па се и он оквасио. Ниска температура се скоро и не осећа преко заштитних одела, а кристално бистра вода просто мами на скок. Пастрмке се виде и на више метара дубине. Уследила је пауза, поново веслање и поново брзаци, односно букови. Скипер Илија Живковић, рођени Пивљанин, каже да је најбоље доћи на реку у мају или октобру, када вода набуја, а Тара покаже сву своју ћудљивост. Онда нема веслања, већ сав напор прелази у руке скипера, од чијег управљања зависи да ли ћете се безбедно спустити до Шћепан поља.

Као доказ горопадне реке, видимо срушени бетонски мост. Успут срећемо још сплавара. Нажалост, има и оних који се гласно натпевају са мелодичним током реке, нарушавајући мир кањона. Узнемирено је и стотине ластавица које се у великом броју гнезде на једној косини, без класичних гнезда, на земљи. А онда поново команда „греби” (на руском: веслај) и избегавање стена. Чврсто уплићемо ноге у конопце како на неком од букова не бисмо испали из чамца. Весело друштво још гласније пева, још жешће наздравља, тако да помало нервира сапутнике. Стога се одлучујемо на полазак. Остало је још тридесетак минута веслања до нашег крајњег одредишта које прелазимо у неверици: зар је могуће да смо толико веслали - а нисмо се уморили.

Многи су, стигавши на циљ, у одушевљењу најавили поновни долазак.

Једино што свима оставља помало опор укус у устима, јесте начета природа. Људска рука милости нема, па дивља градња и поједини посетиоци остављају сијасет трагова иза себе.