Већина музеја и галерија нису приступачни особама с инвалидитетом

Већина музејских установа делимично је приступачна особама с инвалидитетом, показало је истраживање Завода за проучавање културног развитка, које је спроведено уз подршку Музеја савремене уметности у Београду. Студија под називом „Култура приступачности: истраживање о приступачности музеја и галерија у Србији”, којом су први пут обухваћене све музејске установе у нашој земљи – 97 музеја и галерија, открило је да 61 одсто музејских установа себе оцењује као делимично приступачно, а четвртина своју установу доживљава као неприступачну за особе с инвалидитетом. Када је реч о физичкој приступачности, подаци показују да 57 одсто установа није приступачно за посетиоце који имају неку врсту инвалидитета – тек свака седма установа поседује тоалет прилагођен особама с инвалидитетом, док свега девет одсто њих поседује лифт који могу користити особе са хендикепом.

Како наводе аутори ове студије, више од две трећине наших музеја и галерија није комуникационо приступачно – под овим појмом обухваћена је сигнализација ознака унутар установе, начин приказа и постављања легенди, натписа и описа експоната, аудио-дескрипција и мултимедијални садржаји, дигитална приступачност и интернет сајтови, као и пи-ар активности усмерене на особе с инвалидитетом као циљне групе публике.

У посебно незавидној ситуацији налазе се слепи и слабовиди љубитељи уметности – преко 90 одсто музејских установа нема системе за оријентацију приказане на Брајевом писму, нити звучну сигнализацију, као ни тактилне стазе и тактилна поља за безбедност (и)ли усмеравање кретања, а недостаје им и сигнализација контрастних боја за кретање и оријентацију кроз установу. Знакове за кретање и оријентацију у установи у виду пиктограмских приказа, који су посебно корисни за превазилажење језичких баријера, као и за комуникацију са особама с интелектуалним тешкоћама кроз сликовни приказ информација, има свега шест одсто музеја и галерија.

Тоалете прилагођене особама с инвалидитетом има тек сваки седми музеј и галерија, а у свим изложбеним просторима свега трећина музеја и галерија има постављене клупе или друге седалне површине, што је од посебног значаја за особе с отежаним кретањем, старије особе и труднице. Овај критеријум делимично је испунило 27 одсто музејских установа, док 44 одсто њих нема обезбеђене клупе у изложбеним просторима, односно у оквиру поставки.

Имајући у виду да особе с инвалидитетом имају веће трошкове долажења на културна дешавања, с обзиром на то да је некима од њих потребан посебан превоз и/или организована пратња, многе институције увеле су политику повлашћених цена улазница за ову популацију. Више од половине музеја и галерија у Србији нуди бесплатан улаз особама с инвалидитетом, а попусте нуди шест одсто ових установа културе. Ипак, важно је напоменути да скоро четвртина музејских установа има бесплатан улаз за све посетиоце, како за сталну поставку тако и за посебне изложбе и дешавања. Око 15 одсто музеја и галерија не предвиђа политику попуста за особе с инвалидитетом. У групи установа које обезбеђују попусте, највећи број музејских установа бесплатан улаз предвиђа за једног пратиоца особе с инвалидитетом, док сваки десети не обезбеђује попуст за пратиоце.

Када је у питању запошљавање особа са хендикепом, подаци изведени из ове студије говоре да мање од петине музејских установа запошљава особе с инвалидитетом према уговору о раду. Мање од десет одсто музеја и галерија ангажују особе с инвалидитетом као сараднике по другим краткорочним уговорима, а када је реч о волонтирању, ниједна музејска установа не укључује као волонтере особе с инвалидитетом.

Публикација „Култура приступачности” биће послата свим институцијама у Србији како би им послужила као водич и упутство које ће им помоћи у постизању веће приступачности, а Завод за проучавање културног развитка током следеће године спровешће низ обука широм Србије.