Бечка мустра

Најуже руководство Фудбалског савеза Србије морало је да путује чак у Беч да би разговарало са Радомиром Антићем који ће заменити досадашњег, неуспешног првог човека најбоље селекције ове земље, Мирослава Ђукића. Нема сумње да је Ђукић био неуспешан селектор, то бар резултати које су наши најбољи фудбалери остварили јасно показују. Немаш резултате – ниси успешан!

Формула је једноставна и свуда применљива. Постављамо, међутим, питање: да али је највећи проблем фудбала у овој земљи баш селектор? Ако јесте, због чега се толико експериментисало и у ранијем сазиву највишег фудбалског тела Србије (чији су чланови и данас у већини у новом Извршном одбору)? Шта се чекало са избором селектора, а поготову када је у питању човек због кога се морало путовати у главни град Аустрије, као да се тај тако важан и за наш фудбал, чини се, судбински избор није могао обавити и у Београду, што би било најнормалније.

Радомир Антић је тренерско име уз које се везују највећи шпански, па ако хоћете, и светски фудбалски клубови. Реал, Барселона, Атлетико Мадрид (са овим потоњим освојио дуплу круну), али и који је са истим тим Атлетиком, као и Овиједом и Селтом испадао из Примере у нижи ранг.

Још нешто. Исти тај Радомир Антић већ неколико година не силази са страница неких таблоида и тиражних новина дајући савете како и шта треба радити у српском фудбалу, стварајући утисак да је све са фудбалом у реду, само је селектор рак-рана. Што је, разуме се, тешко прихватити.

Нема тог стручњака који има чаробни штапић којим ће решити све проблеме везане за наш репрезентативни фудбал. Ствари су много компликованије и сложеније. Разлози за неуспехе које смо нанизали последњих година много су дубљи, а лоцирани су, пре свега у самој фудбалској организацији од дна до врха.

Јер, ако изузмемо неколицину нових људи, у одлучивању о битним питањима српског фудбала учествују већ годинама једни те исти људи. Неки из сенке, неки својом агресивном медијском присутношћу, неки пак имају отворене новинарске канале за сопствену промоцију. Увек су ту и увек се они питају, а никад не сносе последице свог погубног деловања. Уствари, мало се ради, а много прича. Рецимо: Ђукићу је Стручни одбор ФСС (на чијем је челу Иван Чабриновић) замерио између осталог да од Ђукића „нисмо чули ни план ни програм рада(!), анализу стања у којем се налази наш национални тим, као ни визију екипе за квалификације за Светско првенство”. Као да се планови и визије раде пост фестум, дакле, после „разбијеног крчага”. Зар то није био основни предуслов када је Ђукић изабран за селектора, и зар то није предуслов и за новог савезног селектора Антића!

На крају, зар део тог посла не припада и најодговорнијем телу ФСС, односно његовим члановима? Који им је посао важнији од бриге за национални тим и његове резултате?

Можемо да смењујемо селекторе у недоглед то нас неће спасити од пропадања.

Уосталом да није тужна, била би смешна информација која је пре неки дан афирмативно презентована јавности да је Црвена звезда одлучила да ускоро покрене своју сопствену школу фудбала која ће окупити талентоване дечаке од пет до 11 година са којима ће радити седморица амбициозних младих стручњака, итд, итд.

Зар школа фудбала није нешто што се подразумева да постоји у сваком иоле амбициознијем и организованијем клубу чак и нижег ранга? Ако је Црвена звезда тек сада оснива, онда је јасно где се налазимо.

Владимир Дедић