Bečka mustra

Najuže rukovodstvo Fudbalskog saveza Srbije moralo je da putuje čak u Beč da bi razgovaralo sa Radomirom Antićem koji će zameniti dosadašnjeg, neuspešnog prvog čoveka najbolje selekcije ove zemlje, Miroslava Đukića. Nema sumnje da je Đukić bio neuspešan selektor, to bar rezultati koje su naši najbolji fudbaleri ostvarili jasno pokazuju. Nemaš rezultate – nisi uspešan!

Formula je jednostavna i svuda primenljiva. Postavljamo, međutim, pitanje: da ali je najveći problem fudbala u ovoj zemlji baš selektor? Ako jeste, zbog čega se toliko eksperimentisalo i u ranijem sazivu najvišeg fudbalskog tela Srbije (čiji su članovi i danas u većini u novom Izvršnom odboru)? Šta se čekalo sa izborom selektora, a pogotovu kada je u pitanju čovek zbog koga se moralo putovati u glavni grad Austrije, kao da se taj tako važan i za naš fudbal, čini se, sudbinski izbor nije mogao obaviti i u Beogradu, što bi bilo najnormalnije.

Radomir Antić je trenersko ime uz koje se vezuju najveći španski, pa ako hoćete, i svetski fudbalski klubovi. Real, Barselona, Atletiko Madrid (sa ovim potonjim osvojio duplu krunu), ali i koji je sa istim tim Atletikom, kao i Ovijedom i Seltom ispadao iz Primere u niži rang.

Još nešto. Isti taj Radomir Antić već nekoliko godina ne silazi sa stranica nekih tabloida i tiražnih novina dajući savete kako i šta treba raditi u srpskom fudbalu, stvarajući utisak da je sve sa fudbalom u redu, samo je selektor rak-rana. Što je, razume se, teško prihvatiti.

Nema tog stručnjaka koji ima čarobni štapić kojim će rešiti sve probleme vezane za naš reprezentativni fudbal. Stvari su mnogo komplikovanije i složenije. Razlozi za neuspehe koje smo nanizali poslednjih godina mnogo su dublji, a locirani su, pre svega u samoj fudbalskoj organizaciji od dna do vrha.

Jer, ako izuzmemo nekolicinu novih ljudi, u odlučivanju o bitnim pitanjima srpskog fudbala učestvuju već godinama jedni te isti ljudi. Neki iz senke, neki svojom agresivnom medijskom prisutnošću, neki pak imaju otvorene novinarske kanale za sopstvenu promociju. Uvek su tu i uvek se oni pitaju, a nikad ne snose posledice svog pogubnog delovanja. Ustvari, malo se radi, a mnogo priča. Recimo: Đukiću je Stručni odbor FSS (na čijem je čelu Ivan Čabrinović) zamerio između ostalog da od Đukića „nismo čuli ni plan ni program rada(!), analizu stanja u kojem se nalazi naš nacionalni tim, kao ni viziju ekipe za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo”. Kao da se planovi i vizije rade post festum, dakle, posle „razbijenog krčaga”. Zar to nije bio osnovni preduslov kada je Đukić izabran za selektora, i zar to nije preduslov i za novog saveznog selektora Antića!

Na kraju, zar deo tog posla ne pripada i najodgovornijem telu FSS, odnosno njegovim članovima? Koji im je posao važniji od brige za nacionalni tim i njegove rezultate?

Možemo da smenjujemo selektore u nedogled to nas neće spasiti od propadanja.

Uostalom da nije tužna, bila bi smešna informacija koja je pre neki dan afirmativno prezentovana javnosti da je Crvena zvezda odlučila da uskoro pokrene svoju sopstvenu školu fudbala koja će okupiti talentovane dečake od pet do 11 godina sa kojima će raditi sedmorica ambicioznih mladih stručnjaka, itd, itd.

Zar škola fudbala nije nešto što se podrazumeva da postoji u svakom iole ambicioznijem i organizovanijem klubu čak i nižeg ranga? Ako je Crvena zvezda tek sada osniva, onda je jasno gde se nalazimo.

Vladimir Dedić