Ходољубља Тибора Секеља по Океанији

Суботица – Како описати живот човека који је више од половине 20. века провео у путовањима до тешко приступачних места, дружио се са припадницима локалних племена, до којих је ретко стизала нога Европљана и камером овековечио аутентичне етнографске и антрополошке материјале? Како описати једног од најчешће превођених Југословена, који је обогатио овдашњу музеологију?

Живот Тибора Секеља (1912–1988) заиста је био авантура, пустоловина човека отвореног духа, огромне хуманости и неисцрпне љубави за људе. Његова заоставштина је велика, а чине је записи са путовања, објављене књиге и јединствена збирка предмета које је доносио са својих путешествија.

Део тог богатог живота представљен је на изложби „Тибор Секељ у Океанији” у суботичком Градском музеју, чији аутор је музејски саветник Викторија Шимон Вулетић, етнолог и антрополог.

Ово је година у којој се обележава неколико Секељевих јубилеја – 110 година од рођења, пола века од доласка на чело Градског музеја у Суботици и три и по деценије од добијања Плакете за животно дело, тада највишег градског признања. Викторија Шимон Вулетић одлучила је да на изложби представи једно од његових значајних путовања и истраживања.

„Југословенска радио-телевизија је 1970. послала Тибора Секеља на пут у Океанију, односно Аустралију, Нову Гвинеју и Нови Зеланд, где је провео шест месеци. Резултат је била петоделна документарна серија, која се данас чува у архиву ХРТ у Загребу. Као резултат тог путовања настала је и књига ’Папуански дневник’, која нам открива не само Секеља као светског путника већ и као етнолога и антрополога”, објашњава ауторка изложбе.

Викторија Шимон Вулетић бележи како је Секељ у „Папуанском дневнику” исказао велику осетљивост због дискриминације и непоштовања домородачких традиција, које су сматране дивљачким и канибалским. Секељ пише о истребљивању урођеника који постају јефтина радна снага „неповезаних дошљака”.

У суботичком Градском музеју изложени су радови Абориџина на кори дрвета, аутентичне приче из живота становништва Океаније, а посебну вредност представља и што су прецизно документовани аутори цртежа. Изложени су и поједини употребни предмети, пажљиво украшени, али и део богате библиографије Секељевих издања на различитим језицима. Ту су и његови кофери које је носио на путовања, фотографије уже породице страдале у холокаусту, као и његова младалачка фотографија из гимназијских дана у Никшићу.

Од најранијих дана Секељев живот обележен је путовањима. Рођен је у Спишкој Соботи (данас Словачка), а неколико месеци по његовом рођењу отац ветеринар добија посао у Ченеју, одатле одлазе за Кикинду, па у Никшић. Тамо је основао планинарски одред, чија једна чета и данас носи његово име. Своја путовања започиње 1939. одласком у Аргентину, што му је вероватно и спасило живот, јер је готово читава његова породица страдала у логорима смрти. Одрастао је у вишејезичној средини, што је вероватно утицало да научи 25 језика, а постао је и промотер универзалног језика – есперанта.

Завршио је правни факултет, али се правничким послом никада није бавио. Постао је директор Градског музеја у Суботици 1972. године и у том граду живео до смрти, 1988. године. Стицајем околности, није подржана идеја да се у посебном легату у Суботици сачувају предмети које је доносио с путовања. Због тога је око 700 предмета из Секељеве збирке поклоњено Градском музеју у Сенти, док се 80 предмета из Аустралије, Папуе и Нове Гвинеје налази се у Етнографском музеју Загреба. Део тога позајмљен је за изложбу у Суботици, у чијем Градском музеју се налази свега девет предмета с путовања по Океанији.