Свакако да "чудо" и није одговарајући појам за земљу која нема пирамиде, хиљадама километара дуг одбрамбени зид, очуване градове древних цивилизација у прашуми Камбоџе, на андској висини Перуа или у окамењеној пустињи Јордана. Нисмо нереални, нити преамбициозни. Једноставно желимо да допринесемо бољем познавању културних и природних знаменитости земље у којој живимо. Тим пре, јер смо често склони обезвређивању онога што имамо. Можда није "чудесно", али свакако није мало.

Прошло је више од две хиљаде година од када су, 140. године старе ере, песник Антипатрос из Сидона и научник Филон сачинили прву листу седам чуда античког света.

Овог лета, после интернет гласања, у коме је учествовало око сто милиона људи из 230 земаља, у Лисабону је обелодањен списак седам градитељских дела, нових чуда која најупечатљивије симболишу савремени свет.

Многи су за акцију рекли да је тријумфални симбол глобализма. Међутим, када се пажљивије анализира, била је то идеална прилика за одмеравање патриотизма. Да се код неких народа није разбуктао национални понос, тешко би било пронаћи критеријум по којем би се на оваквом списку нашла статуа Христа спаситеља у Рио де Жанеиру. Бразилци су у великом надметању видели прилику за промоцију своје земље и за једно од седам чуда модерног света се изборили гласањем.

Шта би било да су се којим случајем међу кандидатима нашли Лепенски вир, Сопоћани или Калемегдан? Да ли би попут Латиноамериканаца били вредни у гласању и промовисању наше културне баштине?

Време изолације допринело је да нам се често чини да је трава у комшијском дворишту зеленија од наше. Готово колонијално се дивимо туђем, олако потцењујући сопствено. Заборављамо да погледамо, видимо и упознамо оно што нас окружује. Гушимо сопствену радозналост под изговором да то све није ништа у поређењу с оним што имају други.

Сањамо о Акропољу а нисмо отишли до Студенице. Дивимо се пејзажима Ирске, а и не знамо да је девичанска Голија једини српски резерват биосфере на листи Унеска. Хрлимо на камиле по пустињи Сахаре, а не знамо где се налази Делиблатска пешчара.

Културу смо олако свели на етно-гастрономију, па градове не памтимо по споменицима који се у њима налазе већ по кафанама у којима се добро једе. Миримо се с тим да су наша највећа богатства Гуча и луд ноћни провод по београдским сплавовима. Странце шаљемо на кулинарске оргије, заборављајући да им кажемо да посете Лепенски вир, Петроварадин, Гамзиград или Ниш, родно место римског императора Константина I.

Истина, и када би човек пожелео да обиђе Србију и види њену културну и природну баштину, не би све ишло глатко. Озбиљан проблем је што се неке драгоцености српске историје, попут најлепших средњовековних манастира, налазе на територији Косова и Метохије и нису доступни нашим туристима.

Проблем је и стандард живота, јер већина људи још увек није у могућности да ужива у викенд туризму, што управо подразумева обилазак своје земље. И треће, туристичка понуда ове врсте је скромна. Агенције нуде путовања у најзабитије кутове планете, али, ако се изузму планинске и бањске дестинације и школске екскурзије, дефицит са домаћим аранжманима је хроничан.

Тако смо доспели у ситуацију да она трећина студената који поседују пасош боље познаје сокаке Кушадасија и летовалишта Црног мора него кањон Увца, Вратњанске капије, Шарганску осмицу или Сремске Карловце.

Иницијатива "Политике" и "Магазина" управо жели да подстакне на путовање и стицање знања о земљи у којој живимо, да промовише познате и мање познате културне и природне драгуље. А, верујте, имамо их.

Светски фонд за очување природне баштине упозорава да загађење и климатске промене озбиљно прете важним природним локалитетима, од Хималаја до Великог коралног гребена. Бернарда Вебера, швајцарског филмаџију и организатора лисабонског избора седам чуда савременог света, то је навело на покретање новог гласања. На реду је природа.