Јесен илузија

Да ретко који командно-стратешки план преживи први борбени контакт с непријатељем на терену, потврдила је и ова година на измаку, срушивши бар пола туцета „глобалних истина” у које се до сада веровало беспоговорно и безрезервно. Руска специјална војна операција, као знак да је померање геополитичких тектонских плоча у пуној брзини, денацификовала је не само војне потенцијале запада у Украјини, већ и читав идеолошки апарат неолибералне доминације.

За почетак, Европска уније је на тежи начин открила да увођење санкција земљи од које енергетски зависиш и није претерано добра идеја. Галопирајућа деиндустријализација западне Европе, која је чудно временски коинцидирала с експлозијом на гасоводу Северни ток, обесмислила је политику санкција као универзалног средства доминације. Вођени аналогијом по којој су санкције имале разоран ефекат, као у случају геополитички изоловане Србије или Венецуеле, превидели су прилично очигледну чињеницу да је лакше изоловати себе од евроазијског хартленда, него Русију као центар хартленда. Принцип јесте исти, али  су последице дијаметрално супротне. Под условом да се игноришу детаљи попут величине, геополитичког полажаја и самоодрживости економије земље коју санкције циљају. Бирократе из Брисела су очигледно из неког разлога себи дозволе луксуз закључивања по аналогији, а цену такве погрешне процене тренутно не плаћа Русија, већ (ево неко време) порески обвезници у ЕУ.

Попут ланчане реакције низа домина које падају, упоредо с овом илузијом пала је и она о „бриселским вредностима”  као темељу економског богатства и доминације Запада. Супротно дводеценијском убеђивању домаћих евроентузијаста да ће нас тек усвајање западних образаца – од владавине закона, па до поштовања људских права – учинити просперитетним попут ЕУ, испоставило се да је навећа бриселска вредност заправо била приступ јефтиним руским енергентима. У преводу: не производе права енергенти, већ енергенти и ресурси обезбеђују услове за постојање закона и владавину права. Где нема енергената, нема ни права, осим права на глад и смрзавање. То је уједно и кратко образложење зашто, по препоруци ММФ-а и саветима експерата из Брисела,  дводеценијско одрицање Србије од контроле над сопственим ресурсима није довело до обећаног просперитета.

Као следећа жртва у митологији „глобалног запада”, пао је и мит о „зеленој транзицији” и „зеленим енергијама”. Рапидни престанак дотока руских енергената је натерао Немачку и остале земље да поново активирају давно конзервиране копове сопственог угља и да с њих уклоне ветрогенераторе као недовољно ефикасне. Чак ни одустајање  од гашења нуклеарних електрана није успело да сакрије чињеницу да на зеленим енергијама није могуће градити успешну економију, нити одржати садашњи ниво просперитета.

Наравно, то је било јасно сваком ко је бар пет минута провео поредећи  енергетске потенцијале класичних и обновљивих извора, као и у размишљању о проблему њиховог складиштења.  Сада је и емпиријски доказано да „зелена транзиција” није значила замену класичних фосилних горива чистим еколошким, како се то популарно представљало, већ заправо  транзицију и трансформацију свести друштава ка прихватању нижег нивоа егзистенцијалних очекивања и већег степена централизоване контроле. Проблем за запад је настао јер је енергетска криза неочекивано  убрзала саму трансформацију, која је очигледно планирана као постепена како би се умањили отпори и противљење. Смањење потрошње, као метод за повећавање доступности енергената и смањења зависности у историјској пракси, обично није било пропраћено бурним аплаузима корисника на које је таква методологија била примењена.

Ту стижемо и до питања суверенитета укључујући и енергетски. То што је до сада свет функционисао као глобално јединствено либерално тржиште, у којем су за све учеснике важиле исте цене сходно понуди и тражњи, не значи да ће и сутра тако функционисати, нити да је већ данас то случај. Управо је политика санкција запада од глобалног тржишта направила дисконтинуиран економски простор у којем се доступност, па самим тим и цена, разликује од тога да ли су у питању пријатељске или непријатељске земље.  Очигледно је да су се правила игре променила преко ноћи, па је мит ефикасности као предности у глобалној тржишној утакмици, уступио место потреби за одрживошћу. Из простог разлога –утакмица завршена, а рампе су спуштене на граничним трговачким прелазима.  И најефикаснија економија у нелибералном поретку престаје да буде ефикасна кад изгуби приступ енергентима. За разлику од тог модела, економија која можда није била ефикасна али је била самодовољна и као таква развој градила на сопственим ресурсима, од енергента, технологије до потрошње базиране на домаће тржиште, има будућност. Одрживост  постаје нова ефикасност,  а суверенитет њен најважнији предуслов.

Посланик и председник Српске лиге