Чесима је недостајао – Тито

Специјално за „Политику”
Праг, 20. августа – Пре 40 година тенкови пет земаља чланица Варшавског пакта (СССР, Пољска, Мађарска, ДР Немачка и Бугарска, а Румунија, иако чланица, није у томе суделовала) ушли су у Чехословачку и насилно угушили Прашко пролеће – покушај реформисања и стварања „социјализма с људским ликом” у овој економски и културно најразвијенијој земљи совјетског блока.

О тим догађајима све је, углавном, познато, и историјска истина утврђена. О томе како су обични људи живели тих дана, шта су мислили и осећали, шта се догађало у позадини тих светских преокрета недељник „Тиден” настојао је ових дана да сазна нешто више – ишчитавајући оно што су новине, које су пре 40 година добиле неочекивану слободу, писале о догађајима и људима. За нас (бивше) „југославце”, како су доскоро називали све становнике Југославије, иако је престала да постоји и пре Чехословачке, сигурно је највише занимљиво шта је о нама тада писано.

Па ево неколико бисера из новина у данима уочи 21. августа 1968. У тродневној посети Чехословачкој од 9. до 11. августа боравила је делегација Југославије на челу с Ј. Б. Титом. У уводнику утицајног часописа „Литерарни лист” Антоњин Ј. Лим пише о одушевљеном скандирању масе Титу на прашким Храдчанима. „Титов прашки тријумф је био израз чежње народа за властитим Титом. Традиције земље и КП ЧС су, међутим, такве да се доследни титовски став у нас рађа тешко. Његов настанак је, међутим, напросто неопходан ако хоћемо да преживимо следећу етапу у коју управо ступамо”. Нема шта визионарски, Дубчек и другови показали су се у најтежим тренуцима, у најмању руку, као колебљивци, многи би рекли кукавице, тако да није само Лим жалио што Чеси и Словаци немају свог Тита.

У еуфорији око посете југословенске делегације говорило се о томе како су јужни Словени послали западним, тј данашњим Чесима и Словацима, Ћирила и Методија у културну мисију у Великој Моравској, највећој словенској држави тог доба. Неко се сетио и да изрази захвалност јужној браћи и зато што су касније, у 9. и 10. веку, пружили уточиште на јадранским острвима протераним ученицима Методија.

А ево како ту еуфорију око Тита данас читаоцима тумачи „Тиден”. „Тито је био сматран за најважнијег савезника земље. Људи би можда радо навијали и за француске или британске политичаре, али тај Дубчеков социјализам није рачунао на плуралистичку демократију по узору на Запад. Остајао је само Тито. Комунистички вођа који се није бојао Москве, а чија је верзија социјализма, између осталог, допуштала слободно путовање на Запад и разне економске слободе. У Прагу се о томе само могло сањати”.

Новине су бележиле да су управо тих дана на одмор у Југославију отишли вицепремијер (задужен за привреду) Ота Шик и други министри. Нису хтели да се одрекну одмора на Јадрану иако су морали знати за облаке који су се претеће гомилали на Истоку…. Неке од њих, као и око 150.000 других чехословачких држављана-туриста војна интервенција је затекла у Југославији углавном на Јадрану. За њих су се побринуле наше власти док се нису вратили у земљу…

А колико жеље и машта могу да овладају чак и трезвеним и прагматским Чесима показује прича о тунелу који ће се наводно копати од Чехословачке до Јадрана. Часопис „Репортер” штампао је 14. августа, у јеку туристичке сезоне, репортажу из Југославије. Новинарка Ана Тучкова, понесена пријатељством и савезништвом две земље, у закључку првог дела репортаже препустила се сањарењу и написала следеће. „Егзистира пројекат нашег инжењера Карела Жалуда за тунел Чехословачка–Јадран. Цела траса била би дуга 350 километара и море би приближила не само ради саобраћаја и трговине него и нашим туристима. Постали бисмо приморска држава – а што би више могао пожелети наш грађанин од таласа плавог Јадрана?”

Овај новинар чуо је од више својих чешких пријатеља да је заиста постојао неки такав футуристички пројекат, али је више служио за сањарења као што је ово колегинице Тучкове. А сан о топлом мору на југу, то јест најближем Јадрану је константа на којој су, како неко рече, генерације Чеха сунчале своју душу.

Милан Лазаревић

----------------------------------------------------

Тито на балкону на Храдчанима

С домаћинима у Прагу, како су овом дописнику испричали наши људи који су суделовали у организацији посете, било је договорено да Тито не говори народу и не даје изјаве за новине, како се у тим напетим данима не би (непотребно) иритирали Руси и да им се не би давао шлагворт за критике због удаљавања од „братских социјалистичких земаља”. Требало је само да изађе на балкон палате на Храдчанима и одатле поздрави окупљену масу која је дошла да га види. Али, уместо неколико десетина или стотина колико их се окупи обично у таквим приликама, било је тамо много десетина хиљада, вероватно и више од сто хиљада људи. Певали су, скандирали Титу и Југославији, он је излазио на балкон, махао им, па се враћао унутра да би убрзо опет био позван од масе на балкон…И тако кажу више од сата! Не памти се да су Чеси тако поздравили неког страног државника у новијој историји.