Заведени мирисом боље прошлости

Можда се можемо лако сложити да је најгори српски бренд – државна администрација, али, ако ћемо о најбољем, е ту ће Срби већ бити у дилеми. Слаткој, да се разумемо, јер је листа омиљених домаћих производа, којима се радо сладе и ван граница Србије, подужа.

„Плазма“, „бананица“, „еурокрем“, „најлепше жеље“, „ратлук” – Таково, смоки, „галеб“, „много лепих жеља“ само су неке од чаробних формула чији мириси и укуси старије асоцирају на детињство, а нове генерације их прихватају без резерве. Скоро је двадесет година како су исцртане нове границе ових простора, али најбољи производи настали у „великој” Југославији не маре за њих. Слаткиши из српских фабрика опет су прокрчили пут до потрошача од Триглава до Ђевђелије. 

Кришка хлеба премазана црно-белим кремом, веверица или слоган „за генерацију која расте“ синоним су за детињство и „еурокрем“, један од најпознатијих производа бивше Југославије. Иако лиценцни производ италијанске фабрике „Гандола”, овај слатки намаз из српске фабрике „Таково” излази већ скоро четири деценије. Толико му је било довољно да „обрише” границе и обезбеди трајне емоције потрошача на свим тржиштима на којима се продавао. И поред „ципирипија”, хрватске лиценцне „киндерладе” и касније „линоладе”, као и стране конкуренције ни данас није изгубио своје купце. На тржиштима бивше велике државе још се поручују палачинке са „еурокремом”, па и онда када су пуњене „нутелом”.

Да квалитетан производ може дуго да траје и опстаје у све јачој конкуренцији,много је примера у српској кондиторској индустрији. Толико је тајних рецептура које се крију и чувају деценијама само за верне потрошаче. Тако је „Соко Штарк“ успео у ономе што је сан сваке компаније на свету – да створи „лов маркс“ или производе који се једноставно воле. За чоколаду „најлепше жеље“ прича се да је у свест домаћих потрошача ушла отприлике када и телевизор у њихове домове. Традицију дугачку више од осам деценија „Штарк“, ипак, дугује Французу Данијелу Песмажу, који је као повратник саСолунског фронта, одлучио да остане у Краљевини Југославији. Основао је фирму „Луи“ која је на увезеној половној опреми , производила слаткише. Средином двадесетих година прошлог века направио је прву чоколаду „рода“, која је претеча данашње чоколаде за јело и кување „менаж“. Фирма је касније променила име у „Ла сињон“ или „Рода“, која је чоколадни корен данашњег „Соко Штарка“.

Ову фабрику је од Француза преузео мајстор Фрања Ваја, Вршчанин, пореклом Мађар, у којој је 1938. године направио прву „чоколадну бананицу” за коју је од тадашњих власти као награду за нови производ на тржишту добио динар ипо. Током рата Фрања Ваја је био директор фабрике , а затим је предао новим властима ФНР Југославије. Проналазач „бананице” преселио се у Сарајево и пренео своје знање и искуство у фабрику „Зора“ која је производила чоколаду и чоколадне дезерте. После две године се пензионисао, а данас више није међу живима.

Прва пенаста „бананица” се, како су то испричали Тома и Љуба Ћирић, брачни пар, који су цео радни век провели у „Соко Штарку”, прављена од живих беланаца, а дневна производња је била 10 килограма готовог производа.Тек 1965. године стигла је прва машина за ливење. Љуба Ћирић је 35 година провела уз „бананице” и сматра их најлепшим производом који излази из ове фабрике.

 Последњих 50 година се тако мењала мода, музика, стилови –једино је „бананица” остала иста. Њен облик се није мењао од првог дана, квалитет је побољшаван, па се данас у Србији за годину дана поједе око 66 милиона „Штаркових” „бананица”. Тајна укуса у каквом и данас уживамо је делимично у морској алги „агар-ага” која се користи за желирање овог слаткиша. Остатак је у рецептури која се до данас није мењала.

 Са истих производних линија излазила је и најпродаванија домаћа чоколада „најлепше жеље“. Жута чоколада са ружом, њен је надимак који је произашао из дугогодишњег поверења потрошача.

Мало је познато и то да је „Штарков” „смоки“ – данас генеричко име за све флипс производе, први произведени флипс у југоисточној Европи. Супербренд, како га називају у „Штарку“, настао је 1972. године и када је почела да се производи његова полиуретанска кесица са провидним прозором била је хит амбалажа и први пут виђена на нашем тржишту. Рецептура је мењана, али је постала тајна пословног успеха , док је прелив „смокија“ јединствен у свету флипса. Само овај производ „Соко Штарка“ у категорији флипса има тржишно учешће веће од 50 процената.  

Најтраженији кекс у земљи, али и производ који је данас нашао пут до потрошача на пет континената је свакако „плазма“.Настао је у „Бамбијевој“ кухињи далеке 1967. године када је група домаћих технолога одлучила да направи кекс који неће бити само посластица него и храна. Тада нико, вероватно, није ни слутио колику ће славу стећи овај, данас један од најпрепознатљивијих српских брендова. Прве године у „Бамбију” је произведено 170 тона овог кекса, а данас је та бројка неупоредиво већа. Чак једанаест хиљада тона годишње излази са производних линија, од чега готово једна трећина иде у извоз у бивше југословенске републике, Европску унију, Аустралију, Америку, Канаду.

Нису само слаткиши и храна српски адут на другим тржиштима. Списак производа је дугачак. Да не говоримо о Сирогојну и џемперима који се деценијама извозе на страна тржишта, „ Књаз Милошу”, чије су воде одавно међу омиљеним у другим државама, да не помињемо златиборски пршут и млечне производе из сјеничког краја. Да на трен поменемо и малине и Гучу и „Егзит”. Ако су Немци заштитили шљивовицу, а Словенци ајвар регистровали као њихов производ, ето посла и за државну администрацију са почетка приче.

Да оне производе који су неодвојиви део овог поднебља и званично усвојимо и негујемо. Макар још 100 година.