Порези на плате гуше привреду

"Дажбине на зараде запослених требало би са садашњих 63,7 пара на исплаћени динар снизити на испод педесет пара и увести много ригорозније казне за оне који не плаћају порезе и доприносе. Тако би се привреди оставио већи простор за улагања у развој и повећање запослености, а смањење сиве економије и бољом наплатом држава би надоместила мањак услед растерећења привреде."

Ово је само једна са подужег списка мера које ће премијеру Коштуници и његовом економском тиму предложити Милош Бугарин, нови председник Привредне коморе Србије и овонедељни гост Политикиног пословног клуба.

У сваком случају на разговор, кад до њега дође, бар што се овог предлога тиче, отићи ће уз "подршку" Светске банке. Бугаринову тврдњу о великим државним наметима на плате протекле недеље потврдила је и Шерил Греј, представница Светске банке, констатујући да Србија предњачи по висини пореза на зараде међу земљама западног Балкана.

Чекате ли позив за разговор из владе, или ћете затражити пријем?

Иницираћемо тај сусрет, јер припремамо и сет нових законских решења и предлога за измене постојећих и предложених закона: од амандмана на Нацрт закона о јавним набавкама до мера за поспешивање извоза и прилива гринфилд инвестиција без којих није ни могућ озбиљан раст. Законске и административне баријере, несређена земљишна евиденција велика су кочница и домаћим и страним инвеститорима, и то је нешто што држава и локална самоуправа морају да реше.

Извозници се, пак, највише жале на курс. Какав је став Коморе?

Мора се признати да је стабилност курса у протеклом периоду значајно допринела ревитализацији српске привреде, али извозници се жале јер губе на курсним разликама. Неки аналитичари сматрају да би курс реално требало да буде 8,5 одсто виши. То би вероватно годило онима који извозе, али нисам сигуран да би то одговарало целој привреди. За то је потребна детаљнија анализа. Међутим, није курс једина могућност за поспешивање извоза и смањење дефицита. На располагању су и друге мере: од стимулација за извознике до квалитетније промоције привреде у иностранству.

Долазите из области пољопривреде у којој многи виде развојну шансу Србије. Шта би требало учинити да се она искористи?

Пољопривреда, туризам и услуге су, заиста, шанса која се најбрже може остварити. Под условом да се размишља дугорочније, а не да се сваке године "гасе пожари" кад с јесени схватимо да је због суше и поплава род подбацио. Неопходно је дугорочно решити систем финансирања примарне пољопривредне производње, обезбедити прихватљивије кредитирање – и за сељака и за средње компаније и за велике системе. Без тога нема ни стабилне производње ни континуираног раста и развоја, ни у примарној, ни у прерађивачкој производњи. Мора се наћи начин да се користи што више пољопривредног земљишта, морају се утврдити стандарди квалитета и улагати у развој заливних система. То је један од државних пројекта који се делом може финансирати из НИП-а.

На шта би, иначе, требало трошити новац из НИП-а?

Највише средстава требало би усмерити у равномеран регионални развој, приоритет дати неразвијеним подручјима и развој инфраструктуре подупрети привредним пројектима који ће запослити становништво.

Недавно сте затражили да се не орочава завршетак приватизације пољопривредних предузећа са великим површинама државног земљишта док се не реши питање денационализације. Истовремено, прерађивачи се жале на нелојалну конкуренцију у набавци земљишта и траже интервенцију државе?

Мало је пољопривредних комбината који нису приватизовани. Међутим, пре приватизације пољопривредног државног земљишта неопходно је урадити денационализацију и реституцију или на други начин обештетити старе власнике, јер ако се се то не учини биће много већих проблема.

Што се тиче промета земљишта, тржиште би требало да буде регулатор нивоа цене и сматрам да протекционистичке мере државе нису прихватљиве. Али треба изменити постојећа законска решења о закупу земљишта, која су отворила могућност нелојалне конкуренције, јер се појављивало доста закупаца који су нелогично подизали цену закупа иако то земљиште нису стављали у функцију пољопривредне производње.

Шта ће бити са ПКБ-ом? Било је идеја да постане јавно градско предузеће.

 То се није десило, а како су истицали законски рокови за почетак приватизације, ПКБ је донео одлуку да се комбинат приватизује у пакету, тендерском методом, и за приватизационог саветника је одређен "Рајфајзен инвестмент" који плаћа Светска банка. Припрема документације би требало да се заврши и тендер распише средином идуће године.

Побројали сте неке од захтева – предлога – које ћете испоставити влади? Да ли мислите да са садашњим рејтингом Комора може да оствари стварни утицај на владу?

Намера нам је да од Коморе, која је сада, истина, тром, неефикасан, предимензиониран систем, пољуљаног угледа, за неколико година направимо озбиљну институцију – сервис српске привреде и озбиљног партнер влади, чије ће захтеве влада респектовати, не посматрајући је као саветодавно тело. По моделу коморских система високоразвијених земаља, попут Аустрије, Немачке, Британије, које, иначе, имају обавезно чланство.

А шта за своје чланство Комора може да учини?

Оно што привредници и очекују: да их Комора информише о актуелним привредним збивањима, да их едукује, да их квалитетно представља потенцијалним партнерима на домаћем и иностраном тржишту, да их компетентно заступа у институцијама система и штити интересе делатности у којима раде, односно интересе привреде у целини.

На случају Универзијаде и "Вартекса", Комора, односно њен Одбор за текстил, прилично касно се пробуди.

Привредницима морају бити посредством сајта, на семинарима, бизнис форумима, удружењима, одборима, дате благовремене информације о свим збивањима битним за пословање. Ако је могуће и корак унапред. А не да се реагује накнадно. Наравно, ја сам да се објави јавни позив, да се сви заинтересовани кандидују, али за Комору и домаће текстилце први сигнал за ангажовање је требало да буде још вест да је Београд добио Универзијаду. Уосталом, то је велики посао и прилика за промоцију наше текстилне индустрије.

Привредници се све учесталије жале што је словеначко и хрватско тржиште затворено за робу и за инвестиције из Србије. Шта Комора може да учини?

Пре недељу дана сам се срео са председницима привредних комора бивших југословенских република. Сви су се сложили да се ЦЕФТА мора поштовати, јер смо понајвише као регион интересантни за инвеститоре, али и да се и нецаринске баријере морају свести на најмању меру. Разговарао сам и са председником словеначке коморе о проблему на који указују наши привредници. Чињеница је да су словеначке и хрватске инвестиције у Србији око 800 милиона долара, а да српска предузећа, чак и неке моћне компаније, тамо нису успела да инвестирају готово ни у један киоск.

И какав је Ваш утисак? Има ли наде да се нешто промени?

Привредници су много отворенији и флексибилнији од политичара. Тамошњим привредницима не би толико сметао улазак наших фирми колико њиховим политичарима. Уосталом, постоји и интересовање да се заједнички регионално наступа – и у пограничним регијама и на трећим тржиштима.

Најавили сте преиспитивање коморске мреже у иностранству? Учинак са терена указује да се та представништва баш и нису прославила.

Привредна комора има 53 потписана споразума о сарадњи са коморама и савезима и 22 представништва и овлашћених представника у свету. Нажалост, активности тих представништава су, част изузецима, испод задовољавајућег нивоа. До краја године завршићемо комплетну анализу мреже у иностранству, тамо где рад представништава или представника није дао резултате или привредници нису задовољни или нема тржишног оправдања представништво ће бити укинуто или представник промењен. Можда ћемо отворити и нова представништва где то налажу потребе привреде.

Подржали сте убрзање приватизације друштвених фирми. Какав је став Коморе о приватизацији јавних предузећа, стратешких али и комуналних, која имају велики утицај на функционисање остатка привреде?

Што се тиче јавних предузећа, држава мора да се определи шта је то од националног значаја и државног интереса. То је политичко-економска одлука.

Шта комора сугерише влади?

Све оно што у наредних десет или 20 година види као национални ресурс сада не би требало продавати, него га реструктурисати, подићи ефикасност и повећати вредност. Мој лични став је да би исхитрена приватизација ЕПС-а могла нанети озбиљне штете српској привреди, а да НИС-у треба подићи ефикасност, одређени део продати, али не већински пакет.

Чини се да су највећа невоља нереструктурисани велики друштвени системи за које се и купци теже налазе.

Реструктурисање је текло споро, било је ту сукобљавања различитих интереса и највише су изгубиле те фирме. Неки гломазни системи из машинске индустрије, јако зависни од кооперантских фирми, нису ухватили копчу, имају застреле технологије и немају одговарајући производ. Данас у њихову ревитализацију треба много више уложити, него у градњу нове фабрике.

Али на тендерима, за рецимо, ИМТ и ИМР, коначно има заинтересованих.

Бићу срећан ако се појави неко ко ће их купити, покренути и одржати на дужи рок ту производњу, успети да направи трактор тражен на тржишту, по садашњим светским стандардима.

А какве су, по Вама, шансе "Заставе"?

Док је наша држава дотирала "Заставу", чувајући социјални мир у том предимензионираном систему и Крагујевцу, не размишљајући дугорочно, Чеси и Словаци су ухватили копчу са аутомобилском индустријом у свету и постали озбиљни произвођачи. Ја сам за то да се направи социјални програм, прихватљив, одржив, реалан. Много је битније да они који остану да раде имају посла, а како "Застава" буде јачала у њој ће се људи, наравно неки млађи, опет запошљавати.

 И Бор је био велики корисник субвенција. После много перипетија око првог тендера, полако истичу рокови да се у поновљеном покушају дође до купаца.

Бор је ресурсно битан за земљу. Битно је да победи најбољи, онај ко да најбољу понуду са најбољим развојним програмом. А ја бих искрено волео да, без икаквог протекционизама, то буде понуда домаће компаније.

--------------------------------------------------------------------------

О политици и коморским становима

Изборна трка за председника коморе завршена је, уз утисак да је "менаџер над менаџерима" опет политички, а не избор привредника. Ви сте препознати као кандидат ДС-а.

Никад нисам био члан ни једне странке. Ни Демократске. Јесам њен симпатизер, и то сам и јавно рекао. И то је моје грађанско право. Нисам ни рођак Бориса Тадића, као што су писали. Нисам био ни кандидат Демократске странке. Ја сам кандидовао свој програм и нисам водио кампању, нити је то неко чинио за мене. За тих неколико месеци, о кандидатури нисам дао ниједну изјаву нити интервју.

Избор новог председника Коморе био је пропраћен и афером око доделе стана в. д. председника. Обећали сте да ћете прикупити информације о томе?

То сам и учинио. Чињенице су: Стојан Јефтић није добио стан, него кредит, и то не 90.000 већ 45.000, не уз камату од 0,5 , већ 1,15 одсто. Сходно позитивним законскиl