Јајинци ће коначно постати спомен-подручје

Остао је још само један корак – да Секретаријат за културу града Београда да позитивно мишљење на иницијативу да Музеј жртава геноцида преузме бригу о Спомен-парку Јајинци. Директор овог музеја историчар Дејан Ристић сматра да је питање дана када ће тај бирократски чвор бити уклоњен па стручни тим те установе културе од националног значаја већ планира како ће водити бригу о простору који је највеће појединачно губилиште и гробиште из периода Другог светског рата на подручју Србије.

– Ту почивају Срби, Јевреји, Роми и припадници других народа који су страдали као недужне жртве концепта терора нацистичке Немачке, али такође и НДХ и колаборационистичких српских власти. У Јајинцима су стрељани они који су претходно били у Бањичком логору, Старом сајмишту, у затворима Гестапоа и специјалне полиције. То су били грађани Југославије, махом Срби, хапшени на територији данашње Србије, НДХ, довођени у логоре смрти и потом у Јајинце да тамо буду стрељани и покопани у масовним гробницама – подсећа директор Ристић.

Стратиште у Јајинцима прворазредно је важно за грађане Србије и припаднике српског народа у целини због онога што се тамо десило између 1941. и 1944. године, а понајвише због наших заједничких страдалника, напомиње наш саговорник.

– Када већ говоримо о највећем губилишту из периода Другог светског рата на подручју наше земље, а посебно о култури сећања, нипошто не смемо да заборавимо то да је у социјалистичкој Југославији она била дубоко идеологизована. Говорило се да су страдали били жртве фашизма, док су њихови џелати бивали именовани фашистима. Међутим, кад говоримо у контексту геноцида почињеног над Србима на целокупном подручју НДХ у периоду од априла 1941. до маја 1945. године, не можемо говорити о жртвама фашизма и фашистима. Жртве су били православни Срби, а њихови џелати нису били никакви фашисти, већ хрватске усташе, а у ширем контексту посматрано то је била оновремена хрватска држава – говори Дејан Ристић.

– Зашто је то важно истаћи? Ми и данас терминолошки бркамо појмове јер најчешће све сводимо на фашизам и антифашизам. Заправо, на територији Југославије препознајемо жртве фашизма, нацизма, усташтва, бугарских, мађарских и албанских злочина те је, поред осталог, и то један од разлога због којих је важно добро познавати националну повесницу. Због те деценијама спровођене потпуно идеологизоване југословенске културе сећања временом смо себе ускратили за значајна сазнања о прошлости. Са друге стране, период деведесетих година 20. века донео је урушавање читавог југословенског концепта, укључујући ту и културу сећања, па се код нас појавило нешто што бисмо могли назвати самониклом културом сећања, у знатној мери хаотичном, недовољно промишљеном и стихијском – сматра искусни историчар.

– Стога у Музеју жртава геноцида, као националној и матичној институцији, инсистирамо на сећању утемељеном у целовитом и објективном познавању и вредновању историјских чињеница, као и на пијетету према свим невино пострадалим жртвама на нашој територији у Другом светском рату. То је важно, не само због жртава, већ пре свега због нас данас, као и оних који ће тек доћи после нас – напомиње Дејан Ристић.

– Овако широко објашњавам и враћам се у прошлост да бих истакао то да је наш вишедеценијски однос према Спомен-парку ,,Јајинци” ништа друго до забрињавајући показатељ недовољне свести и знања, па и наше суштинске незаинтересованости. Уколико располажете сазнањима у вези с тиме да се у Спомен-парку ,,Јајинци” годинама редовно возе ауто-трке, славе дечји рођендани, изводе кућни љубимци, организују спортске и многе друге активности забавног карактера, онда и те како сви ми заједно имамо разлога за забринутост, али и мотив за одлучно делање како би таква непримерена пракса била трајно обустављена – наглашава директор Ристић.

– Да би се то предупредило и тој друштвеној пошасти која се пројављује као култура заборава стало на пут, неопходно је да устројимо политику памћења и културу сећања у нашем друштву, као и да истрајемо у стварању заједнице знања коју ће чинити одговорни, самосвесни и образовани грађани – објашњава први човек музеја који је још крајем прошле године Министарству културе упутио иницијативу да се тој прворазредно значајној установи културе на старање и управљање преда Спомен-парк ,,Јајинци”.

– Тек у новембру ове године Министарство културе је ту иницијативу проследило граду Београду на изјашњење и чим се Секретаријат за културу буде позитивно изјаснио Влада Републике Србије ће то питање ставити на свој дневни ред. Захваљујући подршци председника Србије и премијерке Брнабић, очекујемо да то буде урађено врло брзо. Јајинци су, у форми меморијалног простора, успостављени сада већ далеке 1951. године и од тада нису поверени на старање ниједној установи културе. Дакле, тамо се не организују образовни програми, нема чуварске службе, кустоса – буквално ничега на основу чега би сви они који желе да посете Јајинце били у прилици да обогате и објективизују своја знања о најстрадалнијем периоду историје српског народа – указује Дејан Ристић.

– Чим Музеј жртава геноцида буде на старање и управљање преузео Јајинце, одмах ћемо ступити у акцију. Прво ће бити постављене физичке баријере како више нико приватним возилима не би могао да приступи масовним гробницама. Потом ћемо поставити видео-надзор и обновити чуварску кућицу како би она постала иницијални чуварско-кустоски објекат. Наши кустоси ће бити на лицу места како би свим заинтересованим посетиоцима помогли да стекну целовиту и објективну слику о месту на коме се налазе – најављује директор прве потезе, али и још један значајну замисао.

– Од свог оснивања, већ 30 година, подстанари смо у неусловним просторијама у здању у коме се налази Министарство културе. Имамо плебисцитарну подршку да се у једном делу будућег редефинисаног Спомен-подручја ,,Јајинци”, у његовом сегменту где нема масовних гробница, сагради наменска зграда Музеја жртава геноцида, попут оних којима располажу Државни музеј у Маутхаузену или спомен-подручје у Јасеновцу. Неопходно нам је наменско, али веома сведено и примерено здање, с обзиром на то да располажемо са око 200.000 јединица грађе и да је наша грађа, не само музејска и архивска, већ и непосредан доказ о геноциду почињеном од стране хрватске државе над Србима у периоду између 1941. и 1945. године. У том непретенциозном наменском здању налазиле би се стална поставка, службене просторије, лабораторија за рестаурацију и конзервацију, учионице за реализацију образовних програма и све оно што је неопходно за несметан рад институције која је јединствена у овом делу Европе – подвлачи Ристић.

– Дакле, истовремено с тим првим мерама да Јајинци буду сачувани, међународним конкурсом бисмо тражили одговарајуће идејно решење за нову зграду уз обавезу да се у читавом спомен-подручју задржи аутентичност и пијететна атмосфера. Воље и подршке овој иницијативи заиста има. Око ње су се окупили сви – потомци жртава, институције, најшира јавност, државни врх. Битно је да у следећој години кренемо корак по корак – умерени је оптимиста директор Музеја жртава геноцида, уз напомену да „нипошто не смемо да заборављамо, игноришемо и релативизујемо историјско искуство бивања жртвом геноцида почињеног над Србима од стране хрватске државе током Другог светског рата, већ треба да континуирано стичемо и објективизујемо наша знања како би наше заједничко сећање било целовито, објективно и снажно”.

Логори и губилишта нису паркови

– Циљ нам је да после толико деценија коначно и код нас применимо добру европску праксу јер су сва губилишта из периода Другог светског рата широм Европе одавно већ трансформисана у установе културе, као што је то случај са Маутхаузеном, Аушвицем или са некадашњим логорима у земљама Бенелукса, потом у Немачкој, Аустрији, Мађарској и другде. Уколико губилиште назовете спомен-парком, што је једино случај код нас, и „парковски” га уредите, ви тиме (не)свесно позивате грађане да ту проводе слободно време. Зато смо и у иницијативи да преузмемо бригу о Јајинцима навели да бисмо се примерено и достојанствено старали о спомен-подручју као централна установа Републике Србије смештена на највећем појединачном губилишту из периода Другог светског рата у нашој домовини – напомиње Дејан Ристић.По угледу на ,,Јад Вашем”

Музеј жртава геноцида је Законом о култури и Законом о музејској делатности добио читав низ надлежности као централна и матична институција. Почев од културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима на целокупној територији НДХ, Холокауста и Самударипена – што је назив за геноцид над Ромима – до ратних и злочина против човечности почињених над Србима на читавој територији Југославије, као и страдања наших сународника у логорима смрти широм Европе током трајања Другог светског рата. Музеј је и међународно референтна институција, основана пре три деценије посебним законом, по угледу на ,,Јад Вашем” у Јерусалиму, као специфична и по много чему јединствена установа културе од националног и међународног значаја.Страже су чувале пут до губилишта

Питамо директора Ристића шта се налазило у Јајинцима на простору где и дан-данас постоје масовне гробнице недужних страдалника.

– Ту је до 1941. године било стрелиште Војске Краљевине Југославије и зато је у ратним околностима тај простор био погодан за несметано вршење масовних злочина над цивилима и припадницима покрета отпора. Јајинци су довољно удаљени од града, простор је огроман, а страже су постављали и далеко од стратишта, чак и на Авалском путу, како би злочинци спречили житеље околних насељених места да се приближе и сазнају шта се ту заиста дешавало – одговара наш саговорник.