Песникиња и лаборанткиња

Једно од најнасмејанијих лица Института за мајку и дете, али и организаторка културних дешавања, Гордана Шолевић Суботић представила је свој песнички првенац

Позната скадарлијској публици као учесница и организаторка многих поетских вечери у боемској улици, Гордана Шолевић Суботић представила је у Галерији 73 свој песнички првенац, збирку „Причај ми, хладно ми је” . Новосадска „Мала књига” објавила је збирку након што је на престижном италијанском фестивалу поезије истоимена ауторкина песма освојила трећу награду, објаснила је модераторка вечери  директорка галерије Мирела Пудар.

Читање глумца Александра Дуњића и Ане Шолевић, пратила је музика у извођењу дуа „Наше тетке” (Весне Димић и Биљане Петковић) и гитаристе Милутина Обрадовића, коју је публика све време пратила у такту длановима. Како рецензеткиња Катарина Бранковић Гајић истиче, ауторка пише „шетајући кроз сету сећања, кроз напуштене ливаде родног краја, анализу и самопропитивање, кроз лавиринт душе”.

Песникиња  је публици рекла: „Не питам се често ко сам, срећна сам да јесам и да бивам. Одлучила сам да пишем осећањем”.

Многи присутни су се, међутим, изненадили када када су слушајући о биографији ауторке сазнали да је она запослена годинама као лаборанткиња у новобеоградском Институту за мајку и дете „Др Вукан Чупић”, лабораторији за медицинску генетику. Они који знају сетили су се „најнасмејанијег лица” чувене дечје болнице и топлог погледа са којим испрати сваког малог пацијента.

За „Политику”, Шолевић је рекла да је њену поезију пре пар година на међународном фестивалу „Месопотамија” у Београду открио ирански песник Дабер Ал Свит рекавши да подсећа на једноставну арапску. Он ју је подстакао да изда прву, али и другу збирку која ће ускоро бити представљена.

Ауторка је чланица више књижевних друштава: „Скадарлијска боемија”, „Либеро Маркони” и „Грађани Земуна”. Рођена је у Медвеђи, а медицинске науке студирала је у Загребу

У песми „Аманет” лаборанткиња и списатељица, која за себе каже да је у обе улоге „посвећена Србији”, пише: „Не дам нијансу река боје, ни плавог неба, ни модре шљиве”.