Шта није јасно Живадину из Петловца

Увек када путујем према завичају пролазим кроз надалеко чувени Петловац, у којем сам снимајући ТВ серију „Село гори а баба се чешља” и исповедајући причу о Радашину, Милашину и Драгојлу – провео готово читаву деценију. Од 2006. до 2016. био сам сељанин села Кукљин у крушевачкој општини, које се разуђено протеже по левој обали најсрпскије реке Западне Мораве – и нажалост као већина сеоских насеља у Србији скрајнуто нестаје и умире. Ових дана док возим према родној Медвеђи, у којој слика није ништа ни другачија нити боља, кроз мокро стакло аутомобила виђам блатњаве авлије са покислом живином, тек по неки свињокољ и оџаке на кућама, од којих је кад бих бројао више оних који се не диме. Ко је и када тако одлучио не знам, али у двадесет првом веку то је жалосна судбина српског села. За коју, руку на срце, не би било праведно оптужити једино комунисте који су нам седамдесет година испирали мозак.

На видик од моравске скеле која од давнина на том месту спаја обале Мораве, на пушкомет од Радашинове, то јест куће недавно упокојеног Раке Петровића – налази се сеоска сваштара која је у време владавине серије, чији сам аутор, променила име у продавницу мешовите робе „Дућан у Петловцу”. Очигледно – маркетинг је чудо. Продрео је као кроз сир у ткиво српског села без канализације, често и без здраве пијаће воде, са запуштеним гробљима, разлоканим путевима и празним школским двориштима – што ће нам тек доћи главе. Уз белу кугу која је доминантна, слику оводанашње руралне Србије застрашујуће употпуњује наркоманија и доступност свих благодети глобалних достигнућа виртуелне цивилизације, која је у српска села банула са тзв. слот спортским играоницама, заправо коцкарницама које су у напуштеним домовима културе и задружним просторима

некадашњих културно-уметничких друштава, библиотека и читаоница – никле као печурке после кише.

Елем, кад је жега у летњим месецима често застанем код „Дућана у Петловцу” да одморим душу и да попричам са сељацима који су готово сви били статисти у „Баби”… Овога пута као претходница снега који само што није, ромињала је хладна и ситна киша. Стао сам да купим двеста грама кафе, ратлук и љуте бомбоне које воли мој стари отац. И гле чуда, испод стрехе, на студени са флашом пива у руци стајао је Живадин, необријани кошчати сељак нешто млађи од мене, са слепљеним шеширом „ала Радашин” на глави, у избледелој војничкој бунди резервисте оне војске која је деведесетих изгубила све ратове. Чим ме угледао, као да смо род рођени и као да ме ту на том месту чекао цео дан – одмах је развезао језик.

„Еј глумац, Бог те сам посла, ајд овамо да те нешто питам”. Палим цигару дувана, бежим од кише и прибијам се уз Живадина.

„Је ли бре, ти си по Београду, шта се прича тамо? Шта ће ово да буде? Није ми јасно која се ово игранка игра? Да л’ су ови Французи и Немци побрљавили начисто, да л’ они мисле да ми Срби сисамо весло?” Шта нас терају да признамо? Шиптарску државу? То значи, неко ми отме дедовину, отме ми најлепше њиве и ливаде и онда ме натера да одем у суд да му судски препишем? И да платим све таксе? Па, где то има? Ја сам мало био гастарбајтер у Швапске, а познајем мало и Француску. Није ми јасно, како би то било да њима неко отме њихове покрајине? Да уз помоћ Американаца узму Немцима на силу Баварске и Французима оне Бретање и Провансе где имају најлепше винограде и где праве најбоље вино? Да л’ би они метнули главу на пањ и признали…

Ћутим и слушам Живадина како прича као да му је неко из обора украо прасну крмачу, или му упалио стог сена поред плота. Пита ме нешто кобајаги и сам одговара – срдит и горак као пелин, нејак и немоћан као маслачак.

„Сећам се ја, био сам дечкић кад су Шиптари долазили код нас да купују калемљене воћке, давали лепе паре…И примио их мој отац у кућу како доликује, гостио их, једу и пију колико ’оћеш, додуше само чај, а један вели мом оцу – Србине, колико имаш децу? А мој отац показује на мене и каже само њега…А Шиптар се смешка па каже, ја имам четири сина и три ћерке…Ће да дође дан кад ћемо ми да појимо биволице на ваша Морава…Сећам се, као да је јучер било…Није ми јасно глумац –да л’ нас то чека? Да л’ је тај дан стварно дош’о? Ел да се по’ватамо за гуше – па којем опанци, којем обојци…?

Падао је сумрак над Моравом. Отац ми се надао за дана. Пре него што сам наставио

пут још ме нешто питао Живадин. Још му много тога није јасно…Шта? О томе неком другом приликом…

Глумац, сценариста и рeдитељ