Лепо лице слободе

Два дана у години оживи један град. Врате се његови избегли становници, дођу у њега они који већ дуже од двадесет година живе с погледом на њега и не долазе му.

„Малобројни су људи који долазе у овај град и у ову светињу, али она ипак живи и глас из овог храма чује се надалеко. Звона звоне, то је знак да нас има, да се молимо Богу и да се радујемо уз Божији благослов и песму”, каже отац Станиша Арсић, свештеник у Храму Светог Николе у Приштини. С оцем Зораном Гођевцем он годинама најчешће служи у празном храму или пред неколико верника. Ту где су некада долазиле хиљаде људи данас се окупило њих неколико десетина. Сав град се свео на ову терасицу и стао у скромну црквицу, коју су, према правилима 19. века, приштински Срби готово укопали у земљу.

„Не живим ја, него животарим, јер је живот био овде”, каже Илија Трајковић. Са својом супругом Благуном никад није пропустио да донесе славски колач. До погрома 17. марта 2004. живео је сто метара од храма, био црквењак и с оцем Мирославом Попадићем преживео најгоре дане у потпуној изолацији и страху. Погром је однео све што су генерације Трајковића стварале, а њему је најважније да се кандило испред Светог Николе није угасило, док је он могао да му долази.

„Данас сви који путују треба да застану и да се помоле Светом Николи. По древном обичају, лађе су се заустављале да одају пошту овом светитељу, заштитнику путника. Сви смо путници у овом свету, путујемо непрекидно”, рекао је у беседи викарни епископ новобрдски Иларион.

Црква Светог Николе је мало острво на којем једном годишње оживи Приштина, оживе приче, урбаност, мириси града, заборављени пријатељи и потреба за повратком. Ипак, од свега су важнији сусрет и слобода на овом парчету земље с поломљеним крстовима на гробљу и видљивим последицама последње паљевине.

„Кад се питамо: ко смо ми и ко сам ја, треба да се сетимо ове свете литургије и да одговоримо: Ово сам ја! Данас, на овом месту, и то сам што јесам, зато што сам заједно с Богом, кога видим, удишем и осећам, заједно са браћом, заједно са мојим родом”, казао је владика Иларион на својој првој архијерејској служби у Приштини.

Косовска полиција стоји иза гвоздене капије и зида од блата и ситних камених плоча на којем су исписане погрдне поруке. Унутра је сачувана интима једног града и његових становника. Ђурђа Дрмончић, једна од неколико Српкиња које живе у Приштини, загледа се у лица људи и чини се да тражи свој изгубљени живот. На зидовима обновљене цркве стоји делић фресака које су због пожара изгубиле боје и личе на негатив. Сачувале су се наивне композиције на којима су приказане високе цркве и све оно што приштински Срби нису могли да имају. У храму је био раскошни иконостас с хиљадама ликова и детаља, знак да је било најважније развити се изнутра у духу и уметности.

Две младе новинарке, које живе у околини Приштине, домаћице су славе – Александра Нићић ове, а Јелена Ћорђевић следеће године. Збуњене су док дају изјаве пред неколико камера, узбуђене су јер је тај, на сваком другом месту уобичајен чин, данас у Приштини, порука и симбол да се живот обнавља и да слобода има њихова лепа лица.