Памћење као отпор забораву

Књига „Памћење као отпор забораву“, кратка студија политике очувања српског културног идентитета наставак је истраживања која професорка Весне Ђукић спроводи од 2010. године. Први резултати су објављени пре пет година у књизи „(Ка)ко смо“ која је отворила питање односа културног памћења и културног идентитета. Дело „Памћење као отпор забораву“ је управо објавио Факултет драмских уметности у Београду и Матица српска, а биће представљено у петак, 23. децембар од 18 сати у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца.

-Не можемо бити свесни ко смо ако не постоји институционално памћење које свакој наредној генерацији омогућава да успостави однос према српској историји и култури и на том односу темељи свој лични идентитет и осећај припадности. Моја генерација није имала ту прилику и зато осећам обавезу да кроз ове две књиге пренесем новим генерацијама део онога што смо заборавили, што је мало познато и чега нисмо ни били свесни. Такво памћење се не ослања на сећање као усмено предање, јер је оно временски ограничено, траје две до три генерације и онда иде у заборав ако се не преноси усменим путем. Памћење које нам је потребно је памћење институција које можемо да пренесемо будућим генерацијама, каже за „Политику“ професорка Весна Ђукић и додаје:

-Проучавања се крећу кроз три временске димензије: прошлост, садашњост, будућност. Нисам историчар да набрајам историјске чињенице, већ само покушавам да разумем шта се у српској култури очувало до данас и које су то вредности које нас могу водити у будућност. Што више примера проучавам, то се више примера отвара. Много смо тога и као народ и као појединци заборавили током периода југословенства. Треба да се сетимо ко смо, ком народу припадамо, које су га вредности водиле кроз историју јер ће нас оне водити и у будућност.

Својеврсна студија „Памћење као отпор забораву“  отвара питање самосвести и самопоштовања српског народа након тешког и болног периода кроз који смо прошли, не само, како каже наша саговорница,  због распада Југославије, бомбардовања, отимања Косова и Метохије, него и због отпора да се обновљена српска државност после једног и по века утемељи у заборављеној српској историји и култури.

Зашто заборављамо ко смо, једно је од питања којима се у својој новој књизи бави Весна Ђукић. Ево одговора који је нама на ово питање понудила:

-Зато што је отпор изузетно снажан у области културе и уметности, а долази из различитих праваца, од споља али и изнутра. Није то случајно, јер су ту све оне духовне вредности које треба да нам помогну да се снађемо у овом лудом свету. Посебно што неки кажу да треба да се одрекнемо „традиционализма и антизападњаштва“, а заборављају да је Србија стара европска држава, и да је српска култура стара европска култура. То је развило вредности које су нас очувале током више од десет векова бурне историје на овом простору и коју ми морамо да очувамо за будуће генерације. Пошто се то некима не допада, представе се скидају са репертоара, музеји се затварају, прети се рушењем споменика. А то показује да уметност памти ништа мање него музеји, архиви и библиотеке.

Гледано кроз историју, примећује Весна Ђукић, држава је имала различит однос према националној историји, традицији, култури и уметности српског народа. У периоду обнове српске државности крајем 19. века подизане су најзначајније установе културе и уметности које репрезентују српски културни идентитет. Данас би требало да их буде много више, али се догодило обрнуто. „Друштвено памћење“ се претворило у „друштвену амнезију“ иако нам је поново потребна обнова државности и националног и културног суверенитета. Они који се томе одупиру и сами заборављају да су „чојство и јунаштво“ универзална етичка начела. Јунаштво је кад себе браните од других који вас нападају, а чојство је кад друге браните од себе тако што поштујете њихово право да буду различити. Другим речима, друштво је разнолико и морамо имати поштовања једни за друге све док вас други не угрожава. Кад угрожава, морамо се бранити. Зато се књига зове „Памћење као отпор забораву“. Бранимо се тако што памтимо. Држава ту још покушава да се снађе и видећемо у ком правцу ће се кретати њен однос према култури и уметности.