Дренка јака као дрен

Једна је од малобројних живих жена носилаца „Партизанске споменице 1941”. На њеним грудима сијале су медаља, али и два Ордена за храброст, Орден братства и јединства, Орден заслуга за народ, Медаља борца... – Дренка Маричић. Ова витална „другарица” 19. децембра напунила је 94 године и добила још једно признање – Захвалницу СУБНОР-а Београда за допринос у неговању традиција у очувању културе сећања на жене борце НОР-а.

Рођена је Саници Горњој, месташцу у Босанској Крајини, а у партизане је кренула из Чардака са 13 година.

– Четири пута сам рањена, једном у главу, три пута у ноге, преболела сам трбушни тифус, упалу плућа, озрачена сам на рендгену, преболовала сам корону, уграђен ми је пејсмејкер… Али, још живим. И то ме нервира – каже уз осмех Дренка.

У малом стану на Новом Београду, где је до пре три године живела са човеком свог живота, све је пуно успомена. Крај кревета кутија са фотографијама, на столу медаље, на нахткасни умрлица супруга. Изнад главе гоблени, крај узглавља новине, међу њима „Политика”...

Своју дуговечност и виталност највероватније је наследила од очеве мајке баба Ђује која је умрла у 105. години – „жене џамбаса”. Она је живот провела на релацији Америка–БиХ. Баба је бар десет пута прешла океан радећи при америчким рудницима, а у Босни је држала трговину и кафану. Виспрена, неписмена Ђуја нашла се чак и на броду „Карпатија” који је 1912. спасавао путнике са „Титаника”.

– Татини су се крајем 19. века из Лике преселили у Америку. Када се деда вратио из Америке, настанио се у Босни у Саници и упознао бабу Ђују. Имала је врло незгодну нарав па је једне зиме из куће истерала моју мајку, која се такође звала Ђуја, са мном и малом сестром. Тата Љубомир није ни зуцнуо. Спасао нас је комшија млинар. Баба се „смиловала” на моју сестру и узела је себи, а мајка ме покупила и одвела у шуме ка Грмечу. Ту су Аустроугари после анексије оформили колоније како би експлоатисали шуму. Мама је нашла неку собицу, прала веш радницима, чистила туђе собе... Ту је упознала мог очуха Томислава Војводића – прича Дринка.

Очух је био члан партије и у њиховој кући окупљали су се радници и омладина. Међу њима је био и Симо Шолаја.

– Када су усташе 1941. успоставиле Независну Државу Хрватску почели су прогони и убиства Срба. Већ на почетку рата усташе су ми убиле оца. И очух је страдао од њихове руке. И то у тешким мукама. Имали смо комшију Хрвата, машиновођу, ожењеног Српкињом. Сваку вече смо се дружили, шалили… Али када су усташе кренуле да Србе одвозе на стратишта, није рекао очуху да се склони. Возом којим је управљао очух је одвезен у логор и бачен у јаму у Јадовно – присећа се Дренка.

Када је устанак почео, она је са две другарице отишла у партизане, у одред Симе Шолаје, где су се прикључиле санитету.

– Први пут сам рањена 1942. у Подгори код Мркоњић Града. Ишла сам да помогнем рањеницима распоређеним по кућама. Сећам се да сам прелазила неку ливадицу када су тај део авиони засули бомбама. Погодио ме гелер у главу, а земља из кратера затрпала. Случајно су ме нашли јер ми је из земље вирио део косе. Била сам више од месец дана у коми. Како су ме хранили, лечили, ни дан-данас не знам. Када сам се опоравила, приступила сам Првој крајишкој бригади. Други пут сам рањена код Рајловца у ногу. Гелер је дошао до кости. И сад на том месту имам ожиљак. Трећи пут сам погођена у уличним борбама у Тузли, а четврти на ушћу Дрине у Саву. Кад вас удари метак, не осетите бол. Осећате нешто вруће, али када се охлади рана, настаје ужас. Али сваки пут сам настављала даље. Прешпартала сам с партизанима целу Босну – каже Дренка.

Живот жене у партизанима није био нимало лак. Када би се враћали из борбе, мушкарци би прилегли да одморе, а Дренка је трчала да им опере одећу, среди санитет, себе доведе у ред.

– Жене су сналазиле. Коса се није често прала, а када смо то радили користили смо цеђ – потопљен пепео у води. Тиме смо прали и одећу јер сапуна није било. Велики проблем су нам представљале вашке. Увлачиле су се у косу, под пазух, гмизале по стомаку. „Лепе”, велике, беле. Е и ту је био проблем. Борци скину кошуљу, откувају је у казану, а ја не могу пред њих, већ се сакријем у шумарак и рукама убијам вашке – присећа се Дренка.

Не заборавља ни када је боловала тифус, где је са болесним партизанкама лежала у кући у месту Паливук.

– Већина нас је имала дијареју, температуру и није знала за себе. Знам да су говорили: „Ако ти поцрне зуби – готов си”. Стално нам се пила вода, али нам је доктор није давао. Успела сам да допужем до неке каце. Одврнула сам пипу и напила се расола. Да није било тога, умрла бих. Касније су нас извели из куће и тог доктора стрељали. Много сам се ружног нагледала у рату, грозних рана. Али једну сцену памтим. Били смо у шумској болници и морали смо тешке рањенике да камионом транспортујемо на другу локацију. Била сам иза камиона, који се преврнуо. Јауци рањеника и сад ми одзвањају у ушима. Памтим и када је испред мене, док смо бежали од четника, погођен друг Стојаковић, плави делија са Козаре. Ја онако ситна од четрдесет кила вукла сам га да не падне мртав у руке непријатељу – сећа се Дренка која је свој ратни век провела уз санитетску торбицу и пиштољ „лугер – парабелум”.

Дринка је била официр, капетан прве класе. После рата завршила је Војну школу у Београду, затим гимназију и велику матуру у Љубљани, уписала медицину, право, радила у болници на рендгену, као секретар у фирми… и где год се задесила – на све начине помагала људима. Упркос свим животним недаћама, Дренка је остала, као што јој и име каже, јака као дрен.

Љубав за цео живот

Свог супруга Драгутина Малића упознала је у Војној школи. Живот их је једно време раставио, али када су се поново спојили остали су 43 године заједно.

– Био је диван. Оно што жена може да пожели од мушкарца. Није било за њега мушки – женски посао. Увек је имао времена да ме загрли, пита како ми је... Никад није легао да ме није пољубио. А последње речи су му биле: „Остао сам те жељан целог свог живота” – каже сетно Дренка.

Дан ЈНА

На данашњи дан 1941. године формирана је Прва пролетерска бригада. Наредбом Врховног штаба шест година касније установљен је Дан Југословенске народне армије као дан оружаних снага Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.