Кроз иглене уши до раја

Милош Стојановић је глумац, редитељ, продуцент. Филм „Комунистички рај”, који од данас улази у биоскопску продукцију, његов је први дугометражни филм, приказан премијерно на овогодишњем Фесту. Милоша Стојановића публика памти по документарном остварењу „Шабан”, посвећеном Шабану Бајрамовићу. „Комунистички рај” настао је према истоименом драмском тексту Александра Аце Поповића.

На почетку филма „Комунистички рај” пише да је посвећен Марију Корвизјерију. Ко је био Марио Корвизјери и зашто је важан за један део српске историје?

Одмах након што је Аустрија објавила рат Србији 1914. седморица италијанских добровољаца Гарибалдина ношени идејом „Слобода за све народе”, стижу најпре у Крагујевац, из кога шаљу разгледницу заједничком пријатељу Вецију Манчинију на којој пише: „Vezio, morituri te salutant”, поздрав римских гладијатора још из Цезаревог доба, којим су поздрављали цара пре почетка борбе, а дословце значи „Поздрављају те они који ће умрети”, да би већ сутрадан у рејону Вишеграда ступили у борбу прса у прса са далеко бројнијим непријатељем. Ту на вису Бабина глава у херојском јуришу са ножем на пушци падају витезови слободе – Марио Корвизијери, Франческо Конфорти, Чезаре Колица, Винченцо Бука и Никола Горети. Уго Колица и Артуро Реали самим чудом преживљавају. Њихова места су у нашој историји, у нашим срцима. Дубоко се клањамо највећој жртви најсјајнијих изданака људске цивилизације. Славићемо их и помињати док постојимо.

Филм је настао према тексту Александра Поповића, који је писан као драмски текст за позориште. Колики је био изазов пренети овај текст интегрално у медиј филма?

Радили смо без драматурга. Нисмо имали књигу снимања. Враћали смо се тексту изнова и изнова. На читајућим пробама се указала контура, да би после позоришних сценарио стао на ноге. Остале су сцене које најбоље објашњавају ситуацију. Пут којим се ређе иде, али се пуно научи.

Прича је смештена у доба Другог светског рата, али је то прича о нама, који стално неком климамо главом у идејном смислу. Опредељујемо се за ову или за ону страну. Да ли је ваша порука да Србија треба да тражи неки свој пут? Колико је то реално?

Филм затвара цитат Светог Саве „Останите у подвизима ка добру, ни на десно ни на лево, него по сили колико ко има снаге, царским путем теците сетивши се што јесте.” То је наш пут. Шегрт Грујица у завршном монологу каже „Ја сам спреман да заједно са вама прођем кроз иглене уши до нашег давно сневаног раја.” На питање да ли једна мала земља може задржати слободарски курс, тешком муком стечен, у вихору епског ратног сукоба који се води несмањеном жестином и у медијској сфери са лажним вестима, тековином слободног новинарства, уз неслутеће и неизбежне тектонске последице које предстоје одговара Жика Проја у жару борбе: „Не предајте се људи, и ово ће проћи.”

Шта сте све откривали „између редова” у овом Поповићевом тексту?

Када смо етимолошки тумачили имена које је писац дао ликовима појавила се занимљива веза између Манасија и Цугфирера. Први је библијски лик, описан као реформатор после чијих реформи људи двеста година нису могли да се саберу. Цугфирер је пак, чин који је носио „највећи син наших народа и народности” борећи се на страни Аустроугарске монархије у Великом рату.

Да ли је писац мислио на њега у оба случаја? Шта је хтео да истакне?

Каква су искуства рада на филму у сопственој продукцији?

Процес је трајао осам година. Позоришно искуство ми је помагало да нађем сараднике маратонце, који могу издржати терет прављења филма са минималним средствима. Било је и болних резова, када смо патили. Онда би се шалили цитирајући већ некога… „Ко не буде показао ентузијазам, биће отпуштен са ентузијазмом.” Али смо успели. Веровали смо. Чврсто смо веровали. Занимљиво искуство – пуно изненађења.

Како сте бирали локације на којима је сниман „Комунистички рај”?

Пишчева уводна дидаскалија гласи „Догађа се у глави, у сну и на јави”. Јасна смерница да ће нам се неке ствари „јављати” и у сну ако будемо довољно посвећени. Тражили смо ту слику од Новог Пазара преко Голије, Делиблата, коме смо се стално враћали, да бисмо после годину и који месец остали затечени лепотом природе у Горњем Лајковцу. Пригрлио нас је Свети Спиридон Чудотворац у порти чије смо цркве уз претходно добијени благослов Епископа Шумадијског Господина Јована снимали. Потом се појавио, наизглед ниоткуда Стојник, где смо опет у порти Цркве Светог Евангелиста Марка, уз благослов наравно, снимали филм о безбожничким временима. Те две локације су задовољиле очи оних који су о сценографији такође могли само да сањају.