Опет их испратили као у сватове

Италија, четвороструки светски првак (1934, 1938, 1982. и 2006), није се ни пробила на ово Светско првенство. Србија јесте.

Немачка, такође четири пута шампион света (1954, 1974, 1990. и 2014), није изашла из групе у Катару. Није ни Србија.

И тако могу да се траже и налазе чињенице да нам, ако не докажу, оно барем укажу да и није толики неуспех што су се наши фудбалери из пустиње вратили с песком у обући. Јесте да та зрнца боцкају, али ћемо брзо да их истресемо. Истина, нисмо се винули високо, међутим нисмо ни потонули у живи песак.

Има још података, који нису без тежине. Нисмо победили Камерун (3:3), а Бразилци не само што нису то успели, него су чак и изгубили (1:0). Или, наши нису прошли даље, а дали су највише голова у групи (пет).

Водили смо с два кола разлике против Камерунаца (3:1) и то нисмо сачували. Па, Аргентинци су имали толико преимућство и у четвртфиналу против Холандије и у финалу против Француске (оба пута су водили са по 2:0, међутим, после 90 минута је било нерешено. Да се играло на испадање, па се стигло до продужетака или пенала можда бисмо и ми прошли даље. Аргентинцима сада нико не замера што су од готовог направили вересију, јер је све добро кад се добро заврши.

Разуме се и тужиоци би имали адуте. На пример, у такмичењу по групама смо примили чак осам голова (више од нас само Костарика и то 11). Додуше, Тунис је примио један једини гол, али је и он после три утакмице испао.

Дабоме, и да није умесно да се приликом вагања учинка Србије у Катару не ставља на тас сам пласман на Светско првенство. То је било пре тога. Затим, ко зна како бисмо прошли у квалификацијама да је признат чист гол Кристијана Роналда у Београду, којим би нас Португалија победила.

И врапци су приметили да је наша репрезентација играла без бекова и да нам је зато одбрана толико пута капитулирала. Може и тако да се постави игра, али то мора да се увежбава. И то није могуће да буде онако како се жели за тако кратко време, које је остављено селекторима да раде. Међутим, ако би се с тим, а и осталим могућностима у систему игре, почело од најмлађе селекције, па временом усавршавало то би већ била друга прича. Преко ноћи ништа не може да се постигне.

Селектор се вајкао да је због претпостављеног неразумевања јавности повео неке недовољно опорављене играче. Ипак, Александар Митровић и Влаховић су свој посао обавили головима против Швајцараца, а то је била пресудна битка за улазак у осмину финала.

…и Душан Влаховић су дали голове у најважнијој утакмици против Швајцарске (Фото EPA-EFE/Georgi Licovski)

Рекао је и да се игра отприлике један сат да бисмо далеко догурали. Вероватно се  од муке нашалио, јер од када се игра фудбал зна колико траје утакмице. А што наши немају снагу да издрже 90 минута на оваквом турниру то је рак-рана нашег фудбала још од доба Југославије.

Суштински проблем је што немамо играче код којих ће лопта да буде безбедна. Немамо везни ред који би је држао док се не примети пукотина у противничком распореду играча или да наши браниоци добију довољно времена да предахну. Овако је одбрана и по добро обављеном послу врло брзо поново била на удару, па опет и опет. Као боксер, који стално прима ударце. Што немају помагаче испред себе још један је проблем целокупног фудбалског школовања код нас.

Као што одговорности има и ван репрезентације. Прво, репрезентативце на велика такмичења увек шаљемо као да иду у сватове: биће врло успешно, провеселићемо се гледајући како је било, причаће нам како је било лепо и оно што нисмо видели и слично. Изгубисмо од Бразила и све се распрши. Као да је пораз од Бразила смак света.

А није било ниједног светског првенства на које нисмо сами понели клипове за своје точкове. У Немачкој 2006. смо се поделили око тога да ли је селектор Петковић требало да поведе свог сина. У Јужној Африци 2010. смо откривали ко су биле пивопије у нашем табору. Пре Русије 2018д. смо отворили Пандорину кутију  променом селектора (с Муслином смо прошли квалификације, а на главни испит је екипу одвео Крстајић, до тада без тренерског искуства). Сада се вода замутила око избора за председника савеза уочи самог одласка у Катар, а отуда нам је стигла неједначина у вези с брачним и ванбрачним односима.

Док не рашчистимо добро у сопственој кући затрпаваће нас и најмањи талог прашине, коју унесе промаја. А да ми из овог дела света нисмо предодређени да у светским спектаклима служимо за попуњавање масовних сцена пример су Хрвати. Да их није понело то што су избацили Бразил, па да су против Аргентине играли онако како су играли дотад (стрљиво, с дуготрајно држање лопте, опрезно) можда би опет били у финалу. Уместо тога су кренули отвореније и матирани су из противнапада. Пример да се треба држати добро савладаног градива, а не да се загази у непознате лекције. Али, остали су у светском врху, јер имају тројицу, ако треба и четворицу, везних играча у чијим је ногама лопта као у сефу.