Миш у Бриселу

ЕВРОАЗИЈА
Русија одваја кост и месо Грузије. Полагано транжира свог лакомисленог малог суседа. Очигледно је да Тбилиси неће завршити само са изгубљеним аутономијама, Абхазијом и Јужном Осетијом. Пут који повезује исток и запад земље пресечен је руском окупационом контролом. То је ван Јужне Осетије – као и лука Поти и грузијска црноморска обала, под блокадом руске флоте.

Тенкови и борна кола Руса су сада унутар Грузије. Мали су изгледи да ће напустити позиције због учтивих подсећања на Саркозијев споразум о повратку војске на полазне тачке. Част дипломатији Француске, али фудбал Кремља подбачен је између Саркозијевих ногу. Провучен је руским „зонама сигурности”, „додатним мерама безбедности” и још по нечeм, што је у донето вино усула Москва. Русија зна да ће требати времена да се рашчисти шта то све значи, а камоли тек да се усагласе рокови евентуалне примене уговореног.

Терен је нешто друго у односу на хартије у рукама председавајућег ЕУ. Руси су на сат од Тбилисија. Машине копају ровове и спуштају бетонске блокове. Утврђују се места с којих се може контролисати, али и прекинути веза између појединих делова Грузије, ван покрајина. То не личи на припрему повлачења на полазне линије.

Руски медвед се ражестио и очигледно руши западне кавкаске домине. Проток европске и америчке нафте из Бакуа у Медитеран, кроз Грузију и Турску, доведен је у питање. Поред грузијског вентила су Путинови тенкови.

Шта следи, показаће догађаји. Неком случајном подударношћу, ове недеље је 50 година од совјетског упада тенковима у Праг, 21. августа 1968. Дубчеков либерализам, учинио се у то време Москви опасним тачно као и данашње западњаштво Грузије, заразно за средине с другачијим режимима. Ове недеље је и јубилеј „пуча генерала” 1991, погођених демократским покушајима Горбачова и Јељцина. А, такође, ове недеље нема више ни звука недавних инсистирања председника Медведева на борби против „правног нихилизма” Русије и корупције.

Медведев, сада као да чита из политичке свеске Путина. Упозорава на располагање Русије свим средствима „разарајућег одговора”, свакоме ко угрози руске грађане и војнике.

Четири дана „после Прага”, осморо младих совјетских грађана изашло је на Црвени трг и, раширивши заставу те земље, затражило „слободу за Чехословачку”. ( Добили су Сибир.) Две недеље„после Осетије”, унисона јавност радије кличе показаној песници. Нема храбрих, да апелују да се стане.

Европа хода на прстима. Боји се да Москву не иритира неким пренагљеним гестом. Могла би угрозити западне „гасне интересе”. Уосталом, Брисел и нема став. Париз, као текући дежурни, предводи ЕУ, а то значи заузет је бескрајним маневрисањем да се 27 ставова сведе на неки заједнички именитељ „одговора” Европе руском изазову. Чак и Британија каже да је потребно чувати се брзоплетих поступака. Канцелар Немачке госпођа Меркел састала се с председником Медведевом. Апеловала је да Москва поштује Саркозијев споразум.

Процесија моралне „подршке Сакашвилију” дошла је и прошла Тбилиси, али када би нечему послужило, Запад би најрадије спалио политичког надувенка Грузије. Ко га је инспирисао на кратковиду брзоплетост, Мекејн? Због кампање? Све на потесу Балтик–Кавказ, доведено је у питање његовом „експедицијом”. Пољска и Балтик, депримирани. Осећају се небезбедним. Украјина мисли на Крим. Свима је у глави двадесет милиона Руса ван матице. Можда они на које мисли Медведев. Пред чим ће се охрабрена Јужна Осетија зауставити?

Буш је на ранчу у Тексасу, одмара се. Говорник шефа САД каже, рано је да би се рекло да ли Руси поштују или не поштују Саркозијев споразум. У Бриселу се журно састао НАТО. Упозорио је Москву да с њом можда „неће остати све по старом”. Грузија и НАТО образоваће – савет за сарадњу. А Савет Русија–НАТО, могао би смањити кооперативност!

„Тресла се гора, родио се миш”, резимирао је НАТО амбасадор Русије Рогозин. Тачно, протрчао је кроз Брисел, несвестан рупа у зидовима.