Оцилаши против шаховничара
Случај је хтео да прошле недеље будем у Загребу у време утакмице Хрватска – Аргентина. Око 19 сати отишао сам до кафеа „Хистори”, близу хотела на Каптолу. Све је већ било пуно.
Дођем из Београда, па ваљда можете да ми нађете једно место пред неким од осам екрана, пожалим се једном господину. Нашао је у доњој сали, платио за срећу „ожујско” пиво и вратио се свом друштву.
Није било повољног резултата, али сви су аплаудирали. И кренуо је тулум. Без Томпсона, али грмео је и „Ђурђевдан”.
Зашто ово пишем? Зато што сам дан раније у „Политици” прочитао текст „Београдски љубитељи шаховнице” народног посланика и високог званичника Српске напредне странке Владимира Ђукановића.
Не бих уопште реаговао на овај приземни памфлет распиривања омраза и копања ровова – требало би да реагује тужилаштво – да нисам свестан да ће Ђука својим писанијем регрутовати десетине младих Срба који ће се, необавештени какви јесу, уклопити у стереотипе мржње.
Са надмене висине разбарушеног шовинизма, до које само примитивизам може да досегне, обраћа се хрватофобични Ђука „самопрокламованим елитистима који су у бити апсолутно антисрпски настројени”, свима онима који ће радије навијати за Хрватску него за нама блискије, готово добросуседске Бразил, Аргентину или Мароко.
Са атестом српског оцилашког елитисте, који мора да му је доделио Симо Спасић, пише Ђука: „Не разумем и не желим ни да покушам да разумем како неко може да има било какву наклоност према Хрватској... Дакле, увек навијам против хрватске репрезентације и увек се са великом страшћу радујем сваком њиховом поразу. Небитно о којем спорту се ради. Наравно, посебно ми је то мило када се догоди у фудбалу.”
Радује се Ђука, онако баш хришћански, сваком њиховом поразу. Па себи да фудбалски фор како би дошао и до Јасеновца. А онда слави Аргентину у којој је, ономад, уточиште нашло небројено нациста, где је мирно крај живота дочекао поглавник Анте Павелић. Толико о кошмарном стању Ђукиног замућеног ума.
Његов милитантни памфлет саткан је од излива мржње са јасном злом намером. Треба на све начине регрутовати Србе који ће у Хрватима искључиво препознавати усташе, извлачити најгоре и омаловажити све који сматрају да могу и треба да постоје добросуседски односи. Њих треба увредити, дисквалификовати у име узвишене српске супериорности:
„Да будем искрен, увек сам осећао невероватну одвратност према тзв. југоносталгичарима, односно према људима којима је суштински Загреб био увек ближи срцу него Београд, без обзира на то што су остварили каријере у Београду и од њега узели све што им је било потребно.”
Одвратност и презир су Ђуки обострани. Не живим у заблуди „братства и јединства”, али живим у уверењу да су ми суседи ближи, да имам право да се дрзнем да летујем у Грчкој али и на Цресу, да пијем „малвазију”. И да ми увек буде лепо. Не носим национализам у себи па га не призивам ни код других.
Посланик Ђука ударнички ради на трансферу прекограничног омраза. Рачуна да ће као српски фудбалски патриота покупити још неки поен код оних грађана од којих се систематски крије истина о свему што се дешавало последњих 30 година. Његов популизам је примитиван, али је опасан јер се обраћа људима који просто не желе да знају истину и пре криве друге неге што би себе погледали у огледалу.
Није тешко Ђуки да свој фудбалски ентузијазам преточи у ногометну мржњу. Зашто? Зато што ту нема ни „ф” од фудбала ни „н” од ногомета. Да није тако, дивио би се креаторству Луке Модрича који је на прошлом Мундијалу у Москви био проглашен за играча турнира. Испред Лајонела Месија.
Хрватски селектор је победу над Бразилом посветио бранитељима, али је за бронзану медаљу изјавио да припада целом хрватском народу, свима који су навијали за нас. „Победу бих поклонио Ћири Блажевићу, човеку који је све ово започео. Шефе, ово је за Вас”.
Признаје Ђука да се не ради о спорту, већ о „моралу”. „Да ли је могуће да вам је драже сунчање задњице на њиховом приморју од чињенице да они њихове победе посвећују људима који су командовали над погромом српског народа из Републике Српске Крајине 1995”, пише Ђука.
Зашто прећуткује да је Србе у Крајини на милост и олујну немилост оставио Слободан Милошевић чији су некадашњи сарадници данас у власти? И још: да су „орлови” барем једном славили и да су ту победу посветили Србима на Косову, шта би онда рекао? О моралу придикује неко ко је у време затварања становништва због пандемије поносно дивљао са бакљама и хулиганима по крововима кршећи законе које је донела његова власт.
Биће да је Ђука градиво солидно научио од свог партијског шефа који у ресторану захтева да му се маслиново уље хрватског порекла уклони и замени било којим другим, шпанским, италијанским, тунишанским? Или можда бразилским, аргентинским, мароканским?
Могао би Александар Вучић да се пита шта се десило да је у млађим данима обожавао Роберта Просинечког, а данас каже да је навијао за све друге против комшија. „Мароко, то су наша браћа, права”. Нису признали Косово. И Северна Кореја није признала Косово. Да ли је Ким Џонг Ун Вучићев „брат”?
Ако навијам за Хрватску онда сам антисрпски настројен. Ако навијам за Мароко онда сам патриота. Каква будалаштина! Какво брутално утискивање политике у фудбал! Изјава која у прашину претвара све речи о побољшању односа у региону. Срамно за функцију коју носи.
Битно је огадити Хрвате и све овдашње – подразумева се велеиздајнике – који хрле „так красној еуропској цивилизацији”. У заносу омраза, заборавља Ђука да је део власти која тврди да јој је европска кућа циљ. Можда је то и тако, али када су Хрвати у питању, све пада у воду.
Нема ту простора чуђењу. Однос према суседима креирају данас они који су заговарали политику „сто за једног”, који нису спремни да изговоре реч „геноцид”. Они који се грле са лидером Републике Српске коме је генерал Ратко Младић „херој”, четнички вођа Дража Михаиловић идеолошко надахнуће, а за фудбалску репрезентацију БиХ би навијао само ако игра против Турске.
А Дејан Ловрен и Марчело Брозовић који су своје бронзане медаље славили уз „Чавоглаву” и „Книнску краљицу” Марка Перковића, чујем већ ужарене коментаре. Да, има Хрвата који тулуме уз Томпсона и „у” кличу „За дом спремни”. Нека им је на част.
Ја сам усред Загреба слушао „Ђурђевдан”. Као што је прослављени кошаркаш Драган Капичић усред рата 1995. отишао у Загреб на сахрану свог најбољег пријатеља Крешимира Ћосића? Ђука, шта кажете што су Звонимир Бобан (онај Бобан) и Роби Просинечки послали венац Синиши Михајловићу?
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


