Република Српска и СПЦ траже промену одлуке о Чајничком јеванђељу

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Узбуна коју су подигли бошњачки кругови из ресора који се стара о културним добрима у БиХ, након што су представници Српске православне цркве (СПЦ) одлучили да изузетно вредан православни спис – Чајничко јеванђеље – пошаљу на рестаурацију у Србију, само је бацила светло на нешто старије проблеме у вези с односом Сарајева према знаменитој хришћанској реликвији. Поједини бошњачки историчари настоје да овај спис прогласе заоставштином „босанске провенијенције” и у даљој интепретацији искористе као упориште за тезе о „цркви босанској”.

Немало након што су се представници Комисије за очување споменика БиХ „забринули” за јеванђеље – тврдећи да је оно неовлашћено изнето из БиХ у Србију – испоставило се да је узбуна лажна и да ће се документ догодине рестаурисан вратити у Чајниче, где се православни пастири већ дуже од пет векова старају о рашкој заоставштини из средњовековног периода.

Наиме, пре десет година Комисија за очување споменика БиХ прегласала је српског члана у том телу и уз помоћ страних представника јеванђеље прогласила „наслеђем босанске провенијенције”. У свему је чудно то што је овај спис, уз велики део друге црквене имовине у Чајничу 2007. и уз сагласност цркве, већ проглашен културним добром. Но, из неког разлога, шест година касније волшебно је донета нова одлука која се односила само на јеванђеље и у којој су без сагласности Срба и без благослова СПЦ дописане спорне одредбе.

Члан Комисије за очување националних споменика БиХ из РС Анђелина Ошап Гаћановић упутила је захтев овој комисији за укидање одлуке „Покретно добро – Чајничко јеванђеље које се чува у Музеју Цркве Успења Богородице и Цркве Вазнесења Христовог у Чајничу”, јер дискредитује и вређа СПЦ и православне вернике. Појаснила је да је ову одлуку из 2013. нужно прогласити неважећом јер је у процесу припреме дошло до озбиљних пропуста и правно недопустивих ситуација, као и зато што је одлука написана „нетачно, идеолошки, пристрасно и не уобзирује све научне изворе”.

„Усвајањем ове одлуке комисија постаје идеолошка институција која има преферентан народ и културу и учествује у крађи идентитета и културе српског народа у БиХ”, упозорила је. Појаснила је да комисија усвајањем ове одлуке „постаје део подухвата о стварању непостојеће писмености босанске редакције”.

Из Митрополије дабробосанске раније је саопштено да је недопустиво и непримерено присвајање културних и сваких других добара српског народа и СПЦ. Црквена општина Чајниче, захваљујући чињеници да је наследница некадашњег манастира у Чајничу, поседује значајна културна добра, од којих су најпознатија чудотворна икона „Чајничка Красница” и рукописно Чајничко јеванђеље.

У случају да комисија БиХ не повуче одлуку из 2013, Митрополија дабробосанска и чајничка црквена општина повући ће сагласност дату 2007. за проглашење културним добром ове црвене општине и покренуће поступак за излазак из споразума.

Чланови Црквене општине Чајниче указали су да би назив добра у изменама одлуке комисије требало да се исправи, будући да је назив цркве погрешан, те наводе да су сви предмети проглашени покретним добрима у постојећим одлукама чајничке цркве богослужни предмети који се користе у литургијској служби СПЦ.

„Икона Пресвете Богородице Перивлепте са Христом и Свети Јован Крститељ ’Чајничка Красница’ је место ходочашћа искључиво православних верника, који јој приступају по обичајима СПЦ”, наводи се у допису Црквене општине.

Такође, указали су да је Чајничко јеванђеље средњовековна црквенословенска рукописна књига старијег типа настала на тлу савремене источне БиХ – Републике Српске – за богослужбене потребе у СПЦ.

„У опису Чајничког јеванђеља у постојећој одлуци, на који износимо приговор, стоје наводи који озбиљно позивају на садржај јеванђеља у контексту јереси, што је за СПЦ једна од најозбиљнијих упућених увреда, односно оспоравање њеног идентитета, историје и улоге у настанку и чувању правоверности и културе српског народа историјске БиХ”, наводе уз напомену да је ова књига у потпуности православна па појашњавају да се њена одредница као „босанска” односи на територију на којој је настала, али не и на припадност другој „цркви”.

„Тражимо да се уклоне сви нетачни описи и јеретичка тумачења ове књиге, превасходно оне да припада ’босанској провенијенцији’. У науку је ова литургијска књига уведена 1900. као ’рукопис српске редакције’ и више пута научним радовима потврђена као рукопис српске рецензије”, наводи се у допису из чајничке црквене општине.

Историчарка из Источног Сарајева Свјетлана Самарџија за бањалучке медије је испричала да српски народ не одваја историјски рукопис Чајничко јеванђеље од осталих средњовековних рукописа – важно је колико и Мирослављево јеванђеље.

„Изгледа ми да се струка свела на то да ’два пута поновљена лаж постаје истина’, па од краља Твртка са штитом од љиљана, иначе крином – симболом Богородице и чистоте мајке Божје, дођосмо опет до јадног попа Богумила и његових следбеника, које Стефан Немања 1186. протера ка Босни. Богумили постадоше ’Црква босанска’, становници Босне ’Бошњани’, а Чајничко јеванђеље црквена књига ’босанске провинијенције'”, прича Самарџија.

Осврћући се на историјске интерпретације дела бошњачких историчара, она подсећа да „припадници такозване цркве босанске и тих ’богумила’ нису градили верске објекте, а селекција литургијских рукописа им је била веома мала”. Сугерише како би „најпре требало научити шта је подразумевала средњовековна јерес и ставити је у контекст средњег века – ко су били богумили, бабуни, албижани, патарени”.

„Све постаје јасно кад се схвати да је прича о Босни као ’земљи јеретика’ послужила као подстрек за крсташке ратове 13. и 14. века усмерене управо ка Босни, а у сврху спровођења црквене политике папства”, навела је Самарџија. Онда се, додаје она, треба вратити на Чајничко јеванђеље и „босанску провенијенцију”, а „провенијенција у то доба може бити латинска, српска… али босанска никада – нити је када постојала, колико год неко желео или волео да то постоји”, па додаје: „Погледајте источну Босну, црквене споменике око Горажда, на Соко граду, Добрун, археолошке налазе цркава из околине Сарајева, ево вам цркве у селу Врутци из 9. века. Погледајте налазе гробног места где је пронађен напрсни крст у месту Врхпрача подно Јахорине. На крају погледајте седиште Дабарске епархије коју је основао Свети Сава 1220. и близину Хумске и Рашке епархије, а онда узмите чињенично стање о месту настанка Мирослављевог јеванђеља, хумског кнеза Немањића (12. век).”