Испунио сам жељу Сузан Зонтаг

Томас Венцлова, познати литвански песник и есејиста, професор Јелског универзитета,отворио је овогодишњи Сајам књига у Херцег Новом. Досад је код нас био познат по избору песама „Зимски разговор(и)”, објављеним у издању вршачког КОВ-а, док ће избор његових есеја под насловом „Облици наде” почетком следеће године објавити издавачка кућа Архипелаг.

Део детињства и младост проживели сте у тоталитаристичким земљама. Данас су те земље слободне. Када се нађете у њима, да ли осећате слободу?

– Пре свега треба рећи да је тај тоталитаризам имао имао различите етапе. Сећам се стаљинистичког тоталитаризма. Када је Стаљин умро имао сам 16 година и морам признати да сам веровао да је Стаљин највећи човек свих времена. Веровали су, наравно, комсомолци. Њих у Литванији није било много, али ја сам био од оних који су веровали. Веома брзо сам променио своје погледе. И тоталитаризам се променио, изгубио је своје зубе, свој стаљинистички полет. Постало је лакше. Основна разлика између прошлости и садашњости је у томе што данас могу да дођем у Литванију када желим. Чиним то све време.

У чему се састојала разлика између вашег и совјетског тоталитаризма?

Била је неприметна. С тим што је у области културе у Литванији било лакше. Нпр. у Литванији сам могао да објавим неколико поглавља из Џојсовог Уликса. У Русији је то било незамисливо. Такође сам превео четири Борхесове приче. У Русији Борхес уопште није могао бити објављиван. У области сликарства могло се упражњавати нестандардно сликарство. У Русији, ако је неко сликао апстрактне или надреалистичке слике, није могао да их излаже.

Како је било у области позоришта и филма?

Слично. Лакше је било у Литванији. Увек смо имали и још имамо добре глумце. И сада, у независној, слободној Литванији позориште је веома добро. У совјетска времена био је веома познат и добар режисер Милтинис. Студирао је у Паризу и представљао западну позоришну школу. Био је пријатељ Антонена Артоа и Марсела Марсоа. Имао је позориште у провинцији, у мањем граду који се назива Паневежис. У њему се налазило најбоље позориште у француском стилу у Литванији и једно од најбољих у целом Совјетском Савезу.

Транзиција у земљама бившег Источног блока је својеврсни прелазак из комунизма у капитализам – шта у томе видите добро, а шта лоше?

Данас је култура апсолутно слободна, али то ствара и одређене проблеме. Јер, када је култура слободна нико више не купује књиге. Човека више интересује разноврсна роба које пре тога није било, већа зарада, куповина оног што жели. Дакле, транзиција има и своје лоше стране.

А да ли у Литванији постоји постмодернизам?

Постоји. У приличној мери, с тим што међу тим делима не видим довољно добрих. Постојала је веома добра књижевница Јурга Иванаускајт која је, нажалост, умрла. Она је неко време била будисткиња, путовала је на Тибет и углавном писала о будистичким темама.

Каква је ситуација у поезији?

У поезији је ситуација добра. Имамо веома доброг песника Ајдаса Марчинаса. Чита се и купује више од многих других песника. Песници који су стекли славу у совјетска времена, по мом мишљењу, данас ништа занимљиво не пишу. Осим Марчинаса међу млађим песницима поменуо бих Марјуса Ивашкјевичуса. И он је постмодерниста и упоредио бих га с руским писцем Платоновим. Језички је необичан. Написао је и сјајну комичну драму кабаретског типа. Видео сам је у Бечу и веома ми се допала.

Има ли нових, приватних издавачких кућа?

Има их веома много и неке зарађују огроман новац. С друге стране, ако треба објавити песничку збирку то обично спонзорише Савез литванских писаца. Наравно, према својим финансијским могућностима.

Занима ме Ваш однос према Медитерану. Купили сте пре три године стан у Котору, проводите лето у њему. Како примате свој Медитеран? У поезији већ сте се њим бавили, био је честа тема ваших стихова.

Литванија је од давних времена, иако је удаљена од Медитерана, припадала кругу медитеранске културе. Јер, имали смо барок, имали смо ренесансну архитектуру која је у начелу слична бококоторској. Нешто слично по духу имамо и у Вилну. То је због тога што смо у XVI и XVII веку имали поезију на латинском, односно грчко-римска, медитеранска традиција у Литванији је увек била присутна.

А како примате Црну Гору?

Пејзажно и ментално подсећа ме на Чеченију и на руска козачка села. На путу за Албанију ја и моја жена задржали смо се у Подгорици, где сам имао књижевно вече после кога су нам рекли да се ту још може јефтино купити кућа или стан. Моја жена је у селу Муа нашла стан с дивним погледом на стари Котор, у коме проводимо лето. Котор ми служи да у њему пишем поезију, јер током школске године у Америци немам времена за то.

Да ли сте писали и есеје на балканско-медитеранске теме?

Нисам написао ништа ново. Својевремено сам написао један насловљен са „Балкан и Балтик” који сам на једном скупу у Загребу прочитао као реферат који се свима није допао, мада је био критичан и пацифистички.

Због чега сте написали књигу о Вилну?

Пре свега сам написао Водич по Вилну. У једном тренутку у Литванији је био бестселер, тј. на првом месту, а Хари Потер на другом, о чему ћу причати унуцима и праунуцима, ако то доживим. Али, то је био обичан водич. Показао сам га Сузан Зонтаг. Она ми је рекла да сам је разочарао, да је од мене очекивала есејистичку књигу о Вилну, јер су неки њени преци потицали из њега. Одговорио сам јој да је Фернандо Песоа написао сличан водич по Лисабону. Одговорила ми је да је Песоа велики песник, али да је направио глупост и да ја не морам да понављам сличну глупост. И написао сам есејистичку књигу о Вилну, али је изашла после њене смрти.

Какав је Ваш однос данас према руским писцима, с обзиром на то што оних са којима сте пријатељевели нема више међу живима?

Нажалост, више нема Јосифа Бродског који је несумњиво био највећи руски песник друге половине XX века. Нема никог ко би му био до колена, да тако кажем. Њега нема, али има пријатеља Бродског и мојих које срећем, као што су Јевгениј Рејн и Јелена Шварц. Они су добри песници, мада не величине Бродског.

А да ли познајете неког од млађих?

Надам се да ћу се ускоро у Москви срести с Тимуром Кибировим. Он је песник пародијског типа. То што пише често су травестације старије руске поезије. Поседује изванредно осећање за хумор. Истовремено то је веома скептична, чак тужна поезија. Има и неколико других, посебно бих истакао Гандлевског, мада то није оно чега је у руској књижевности било. 

У овој школској години предаваћете на Јелу руске авангардне писце. Да ли у Америци постоји интересовање за њих?

Реч је, пре свега, о мојој заинтересованости за њих, међутим у Америци на добрим универзитетима и у научним часописима увек је постојало интересовање за руске писце. Могло би се рећи да постоји читава индустрија која се бави Достојевским. Многи образовани Американци познају Достојевског, али и Толстоја. Увек је постојало интересовање за Мандељштама, Пастернака, Цветајеву која је такође нека врста феминистичке индустрије.

Шта мислите о словенској авангарди у поређењу с европском, француском, немачком? Да ли сте се бавили неком од њих?

Бавио сам се, наравно. Посебно ме занима Гомбрович, крајње необична личност. Нечег као што је он нема ни у Русији, нема га нигде. О њему сам држао предавања на Харварду.

Постојала је и тзв. Вилњанскаавангарда, којој је припадао Чеслав Милош. Писао је веома добру поезију у том стилу која се може упоређивати с неким појавама енглеске, француске поезије.

Да ли је у Америци позната Краковска авангарда, рецимо Пајпер и Пшибош?

Мало. Држао сам и о њој предавања на Харварду.

Већ годинама интересујете се за Цветајеву. Због чега?

Цветајева је огромна песникиња, тачније песник, јер би се бунила да је називамо песникињом. Међутим, ја више волим Мандељштама, Ахматову, Пастернака него Цветајеву. Тиме се разликујем од Бродског који ју је сматрао највећим песником свих времена и знатно бољом од других руских песника њеног времена.

Да ли ћете ускоро да објавите нову збирку песама?

Збирку обично објављујем сваке седме године. Мислим да још увек немам довољно песама. Комплетираћу је отприлике за три године.