Рат уздрмао и Украјину

Украјински председник Виктор Јушченко намеран је да затражи међународне гаранције за територијалну целовитост своје земље, пренела је у среду интернет агенција Њуз.ру. После недавних дешавања у Грузији и јасно исказане одлучности Јужне Осетије и Абхазије да своју независност, извојевану ратовима половином деведесетих година прошлог века, потврде и признањем Москве, несумњиво је да прерасподела стратешких интереса у Европи, која је у току, неће протећи тако глатко.

Према Јушченку, „модел колективне безбедности најбоља је гаранција националне безбедности и суверенитета било које државе”. Интересантно је, међутим, да се шеф украјинске државе у свом виђењу колективне безбедности нескривено ослања на параметре некадашњег „хладног рата”. Наиме, под „међународним гаранцијама” Јушченко не подразумева оне које му пружају Савет безбедности УН или друге међународне организације, које се баве заштитом мира у свету, него искључиво такве које би могле да му пруже САД и НАТО. Дакле групација држава политички и војно супротстављених бившој совјетској матици – Русији.

Подсетимо, по стицању независности 1991. и одрицањем од нуклеарног наоружања 1994. Украјина је за своју територијалну целовитост и суверенитет обезбедила гаранције пет сталних чланица СБ УН – САД, Русије, Кине, Велике Британије и Француске. Нема сумње да је видљиво неповерење Јушченка у моћ врховног тела светске организације узроковано једностраним стратешким окретањем његове земље ка Западу, и страхом од последица које би ово могло да проузрокује. Украјина је (после Русије) највећа европска земља, са око 50 милиона становника и другом по величини армијом на Старом континенту. Свако угрожавање европске равнотеже од стране такве силе дефинитивно би изазвало несагледиве последице.

Али проблем није само у односу бивше совјетске републике према спољном свету, бившим и садашњим стратешким партнерима, и онима под чије окриље стреми. Наиме, према мишљењу многих аналитичара, уколико би наставила конфронтацију са Русијом, Украјина би могла да нестане као држава каква је сада. Према анализи украјинског Института за проучавање Русије, „главном поуком неславно окончаног рата Грузије против својих побуњених република могла би бити чињеница да свако супротстављање Русији на постсовјетским просторима, посебно на територијама где живи већинско Москви лојално становништво, не може да обезбеди ефикасну изградњу државе, напротив, угрожава њену територијалну целовитост. Евентуални сукоб са Русијом пре ће продубити раскол у украјинском друштву и запретити опстанку и саме украјинске државе, него што ће је консолидовати”.

Јушченко је и сам свестан да му околности баш и не иду наруку. Уосталом, прошлонедељне громогласно изречене претње Кијева да бродовима Руске црноморске флоте који су учествовали у акцијама против званичне Грузије, неће дозволити повратак у луку Севастопољ, као да су отишле у ветар. Украјински председник зна и да су му врата у НАТО, за сада, само одшкринута, али не и отворена. Појединим европским чланицама алијансе свакако не одговара да у своје редове приме тако моћну државу, чије ће присуство свакако утицати на равнотежу у оквиру савеза, а понеког сада важног члана, могуће, и бацити у запећак. Поготово ако се та нова држава више веже за вашингтонску администрацију него за бриселске бирократе.

Украјинском председнику недостаје и подршка на унутрашњем плану. Сукоб у Грузији пореметио је ионако крхку политичку структуру у земљи. Премијер Јулија Тимошенко вешто је избалансирала на „кавкаском случају” пустивши Јушченка да се сам „залеће” у беспоговорној подршци америчком протежеу Сакашвилију. Наравно, из председниковог кабинета су уследиле оптужбе за издају државних интереса, „прелазак на страну Руса за милијарду долара”, па чак и инсинуације да управо Тимошенкова стоји иза својевременог тровања Јушченка.

Да ли ће Украјина постати колатерална штета краткотрајног али жестоког рата на Кавказу, показаће се ускоро. Да би задржао власт Јушченко ће, по свој прилици, морати мало да погне главу. Евентуални, још једни, превремени парламентарни избори (прошли су одржани 2007), дефинитивно би председнички блок „Наша Украјина”, а могуће и њега самог, преместили у опозицију.