Злато у пустињи

Уместо претпразничне атмосфере, слике ирваса, деда мразова, снежних идиличних предела и давно заборављених „романтичних” празничних кадрова са малог екрана, добили смо вреле сцене са сега-мега катарског стадиона, усијане лопте која из пенала цепа мрежу најбољих, потпуно пореметивши нам концепт децембра на телевизији, измештајући нас из реалности и уносећи нам збрку у главу, календар... и бар мало скренувши нам поглед са неких других усијаних горућих подручја где такође грми и сева... Заиста је Месијева и Мбапеова лопта била брза и муњевита као метак. Окупила нас је испред екрана, баш као некада новогодишњи програм. Јер, кога не би понела магија и еуфорија са Првог програма националне нам телевизије. Сво оно блештавило, сјај и богатство које исијава са екрана... из катарског песка... и са стадиона које више подсећа на концерт „Ганс ен роузиса”... Лепи тетовирани фудбалери, са укусом дизајнирани дресови, испеглани кадрови у „хај-тек” репортажним колима... Катарски спектакл унео нам је динамику у монотоне животе, у недостатку других забавнијих, високопродукијских шоу програма на ТВ... и пореметио нам биолошке часовнике, разбудио из зимског сна... угрејао када радијатори више не раде него што раде... И када нас шибају северац и београдска немилосрдна кошава, протресавши добро прашњави миље и наслеђене завесе из дотрајалих прозорских окана који вазда чекају боље дане да буду замењени.

Уживали смо у недељи спектакла, не само фудбалског, него пре свега телевизијског, који је засенио све Евровизије, новогодишње програме, ријалитије... и можда нас, бар по броју гледалаца крај ТВ екрана, подсетио на некадашњи слет... када смо сви дисали као једно. Одболовали смо врло брзо пораз репрезентације, али и победу првих комшија... И бар на тренутак заборавили на неку другу ратну реторику. Бар тако смо се понадали. Али, авај... Опет у нашим срцима и у „новинарским” мозговима пробудиле су се оне исконске поделе! Па су се политика и вишедеценијска мржња поново преселиле на фудбалски терен. Када већ нема „наших” и „ваших”, поделили смо се на оне који навијају за Французе – савезнике и оне који су уз Месија, Аргентинце, „усташке јатаке”. Спортски коментатори су се добро држали, док су се друштвене мреже опет затресле. И нови Инстаграм „апдејт”... Ништа бољи нису били ни професионални спортисти... Док је један часно отишао у неки бољи небески свет, други су се понашали, у складу са новим временом, неспортски... Неки су бацали противничке дресове у ђубре, неки су певали националистичке песме, неки су провоцирали пред будним оком камере. И, опет, неке друге емоције надвладале су оне античке, олимпијске, спортске... Људско зло, завист и мрачне стране ума поново су на терену где би требало да се велича вештина. Ако спортски дух није победио, како да очекујемо фер понашање у другим сферама живота. Ако златни пехар не доживљавамо као светињу, како ћемо онда и друге животне „медаље”. Да ли ће и вештачко интелигентни бот Илона Маска препознати ову емоцију. Да ли ће нас нови чет-саговорник учинити паметнијим и бољим или подржати у подели, зависти и мржњи... 2023. ће нам донети те одговоре.