О сенкама и пратиљама

Без обзира на обострану фасцинираност каубојштином, мора се признати да се, ипак, знатно разликујемо од браће Американаца. Пустите сада приче о немогућности поређења Давида и Голијата, трачеве о најмоћнијој светској суперсили и најјефтинијој монети за поткусуривање ујка Семових туриста. Нешто друго ми се врзма по глави.

Наиме, након што смо доказали да Србија може сасвим регуларно да функционише без владе, сада смо одлучни да направимо корак даље у политичком авангардизму и покажемо уштогљеној међународној заједници да можемо и без председника! Јашта да можемо! Доста нам је марионетских влада и манекенских председника. Срби воле да сами - очи у очи са другим Србима - одлучују о својој судбини и ту нема места полемици. Уосталом, руку на срце, доста нам је био један Цобе. Где је он ударио, ту држава више није никла, а камоли председник. Наравно, мислим на српске државе и српске председнике.

Е, код браће Американаца, по том питању, владају сасвим другачије навике. Њима је председник нека врста фетиша. Тамо где смо ми авангардни, наша прекоокеанска браћа су, сачувај боже, настрани! Али, као што смо много пута искусили, људска природа је мистериознија од најтајније шатл-дипломатије.

И тако, док се код нас захуктава антипредседничка кампања, по принципу да је од председничког звања много важније ко ће бити директор неког од јавних предузећа, браћу Американце увелико тресе предизборна грозница.

У изазивању исте (мислим на грозницу), по обичају, предњачи Хилари Клинтон, која је, као проверени, запаљиви мировни хушкач, јавно прихватила подршку Веслија Кларка, назвавши га "својим командантом". За то време њен стари обожавалац Меџик Џонсон непрестано убеђује бившег колегу Дивца да утиче на српску дијаспору како би ти антинатурализовани Америчани исправно гласали. Заузврат, њихова мајчица Србија коначно је добила детаљну мапу са неексплодираним касетним бомбама, а на којој је укључено и Косово - чиме се јасно ставља до знања да, док је Хилари кандидат за председника, целовитост Србије се не доводи у питање!

Ипак, ни тај излив хуманизма није био довољан неприродно амбициозној кандидаткињи. Мајка девет обојених Југовића, који тезгаре у Багдаду без радне дозволе, одлучила је да иде до краја. Зато и не чуди што баш ових дана амерички економски шамани откривају у својим мемоарима да је инвазија на Авганистан извршена због неопорезоване производње опијума, а да се рат у Ираку води(о) искључиво због нафте. Очекујем да ускоро објаве како су ономад срушили куле Трговинског центра да би добили грађевинску дозволу за чување златних полуга у нуспросторијама Гвантанама.

Међутим, џабе сва та доброта и уиграна машинерија и наклоност клуба славних и богатих - ако имаш Била за мужа. Поготову у Америци где је породица толико разбуцана да је свуда има; и где су породичне вредности нешто попут идеалног, никад ненаписаног српског устава. Зато је брзомислећа Хилари прескочила своју саветницу Мадлен и директно се консултовала са најмудријом ТВ црнкињом Опром Винфри, надајући се да ће неприкосновена медијска царица знати шта треба учинити да би се Бил претворио у узорну "прву даму"...

Није прошло много, а у бежичном склоништу Магичног огласила се телефонска звоњава. Пошто тог момента нисам имао преча посла, подигао сам слушалицу младићевским покретом руке и ћутке сачекао да чујем јавку са друге стране. Кад оно, уместо јавке или еротског дисања, зачух Оприн фанки тенор како ми весело набраја фамилију. Знао сам да то није случајно. Нема случајности у савршеном свету. Тако је и било. Након што ми је одржала вакелу о урођеној кварноћи мушке природе, Опра пређе на исповедање...

Елем, у покушају да се што боље припреми за улогу прве даме, Бил је пожелео да замоли за савет јединствену и непоновљиву Меги Тачер, али није знао како да - поред живог и живахног Тонија Блера - дође до ње. Онда се његов романијски јаран Холбрук досетио ко је званични биограф "челичне леди", те тако Магични уђе попут дима у њихов пушачки салон... Опра је ту значајно заћутала, а мени је било јасно да моје мисионарство нема избора. Будући да се Опри не може рећи "не", прихватио сам да организујем састанак на врху сенке. Није тајна да понекад уживам да будем сведок историје.

Па, виђење се догодило, али се није претворило чак ни у куртоазну чајанку. Једноставно, отресита Меги га је моментално одбила. "Једна леди Ди је сасвим довољна за слободарски западни свет", рекла је збуњеном Билу и додала како му је време да са саксофона пређе на харфу. Јер првој дами не приличи да се бави оралним егзибицијама, већ ручним радом.

Када је у свему бивши Клинтон завапио да "само то и ради", Меги је хладнокрвно одмахнула руком у правцу Станфорд бриџа. Био је то заиста речит гест. Постоје људи којима ни Мурињо не може помоћи да постану Бекамова пратња. Само је питање ко ће им показати пут у свлачионицу.