Човек и звер

Једног мајског дана 1943. године у јасеновачком усташком логору смрти, на ивици заједничке гробнице закланих Срба, долази до блиског сусрета џелата и жртве. Жртва – Србин Вукашин Мандрап из херцеговачког села Клепци био је свестан да ће за који тренутак напустити овај свет. Није показивао страх. Гледао је с висине и с презиром на џелата. Могло би се рећи „смрт га гледа, он се на њу смеје”. Џелат је двадесетих година, пореклом је из Шибеника, припада јасеновачком усташком здругу. „Краси” га највећи број Срба у јасеновачком логору закланих „србосјеком”, ножем специјално дизајнираним за клање Срба.

Џелату се није свидело држање жртве и хтео је да га понизи пред смрт. Одсекао му је једну ушну шкољку и бацио је у јаму. Крв се сливала низ врат. Захтевао је од жртве да каже „живео Анте Павелић”. Жртва га је с презиром погледала и ћутала. Џелат је одсекао и другу ушну шкољку и бацио је у јаму. Крв се сливала низ другу страну врата. Џелат је принео „србосјек” корену носа жртве и запретио да ће му одсећи нос уколико не изговори „живео Анте Павелић”. Тада се дешава нешто што се не сусреће ни у легендама античке Грчке. Вукашин изговара речи које га одводе у вечност: „Само ти, дијете, ради свој посао”.

Џелат је овим одговором био иритиран до те мере да је почео буквално да касапи жртву: расекао му је грудни кош и трбушну шупљину и вадио му органе и бацао у јаму – срце, плућна крила, црева, јетру, слезину. Затим је у јаму бацио и леш жртве.

Психофизички замор довео је џелата из манијакалног у депресивно стање. Напустио је „радно место” и отишао да се одмори. Покушао је да заспи, али чим би склопио капке јављали су му се ликови покланих Срба. Халуцинирајући, чуо је и Вукашинов глас и речи: „Само ти, дијете, ради свој посао”. Ова аудио-визуелна халуцинација доносила је џелату велике непријатности, због којих је отишао у психијатријску ординацију у којој је радио психијатар др Зец.

Усташе су у Сарајеву у мају 1943. године направиле велику рацију и похапсиле неколико хиљада Срба, међу њима и психијатра др Зеца, и дотерале их у Јасеновац на клање. Пошто су у јасеновачком логору усташки џелати повремено имали психолошке тегобе, др Зеца су сместили у психијатријску амбуланту.

Џелат је дошао у ординацију, запретио др Зецу убиством уколико неком открије да је долазио код њега и испричао му целу причу о убиству Вукашина Мандрапа и аудио-визуалним халуцинацијама (симптоми тешког душевног обољења). Доктор је пажљиво слушао џелата, прописао му лекове и саветовао га да неко време не одлази на „радно место”. Три месеца касније џелат је извршио самоубиство. Доктор Зец је успео да се извуче из јасеновачког пакла и после рата је учествовао у формирању Медицинског факултета у Сарајеву, а једна болница је носила његово име. Српска православна црква прогласила је Вукашина Мандрапу за свеца.

Два homo sapiensа, на малом простору за кратко време, брзином светлости, еволуирала су – један на пиједестал човека, а други се спустио у брлог звери.

Ову причу, која је аутентична (др Зец је крунски сведок), завршићемо латинском сентенцијом Homo homini lupus est и стиховима „Бој се оног ко је свико без голема мријет јада”.

Проф. др Слободан Чикарић,

универзитетски професор у пензији