Лет и сатисфакција

Чедомир Антић

Донесена је првостепена пресуда којом је „Ер Србији граунд сервис” (фирми ћерки „Ер Србије”) наложено да призна грешку. Њени службеници су се пре пуних пет година огрешили према десетогодишњем дечаку који има аутизам. Компанији је наложено да судску пресуду објави у „Политици” и да дечака, мог сина Вида Антића, обештети сумом која је симболична, али управо у висини коју су његови родитељи тражили.

Августа 2017. Вид, његова млађа сестра и мајка пошли су на пут у Црну Гору. Вид је претходно са родитељима путовао на много даља одредишта – у Тунис, Турску и Египат – и никада није било проблема. Сада се након дуготрајног чекања на аеродрому десетогодишњак горко расплакао, тешили смо га и све би прошло добро да нам није пришла службеница „Ер Србије г. с.”, која нити се представила, нити нам је показала било какву идентификацију. Прво је покушала да разговара са Видом. Сасвим стручно га је питала како ће да пронађе девојку када је тако велики, а плаче. Када смо јој објаснили о чему је реч, први пут нас је погледала, из очију јој је севнула застрашујућа злоба, док је гневно одмицала добацила нам је да ће га „скинути” са лета. У пратњи обезбеђења, уз шкргуте зубима и бесне погледе партијских војника који су запослени у оваквом предузећу, отпратили су нас до запуштеног човека који се представио као лекар. Овај специјалиста медицине рада није ни погледао, а  камоли прегледао Вида. Чудио се како то да га нисмо накљукали седативима пре пута авионом, па се неколико минута посветио писању забране малолетном аутистичном дечаку да путује авионом. Наше молбе да нас упуте специјализованом лекару или капетану авиона (који има дискреционо право да одлучи о томе ко ће путовати, а ко не) прекратили су одсечним одбијањем. Униформисана лица су ускоро испарила, а дрхтурави, онижи партијски упосленик дискретно се држао иза мојих леђа како уз помоћ „сина-наказе” не бих направио неки лом на „пет пројекту” поштене и успешне приватизације, која је ето и њега на часном послу заштите и запослила.

Тражили смо правду за наше дете, за доброг дечака који воли да се купа, али не зна увек да артикулише своја осећања. Захтевали смо правду за све оне чији се глас не чује, а немају моћну политичку, страну или богаташку залеђину и заштиту. Наредни месеци довели су до моралног убиства „Ер Србије г. с.” Осим неколико партијских ботова, који су нас вређали преко опскурних медија и друштвених мрежа, целокупна јавност стала је на страну малолетне особе чија су људска права била погажена. Ускоро је постало јасно да „Ер Србија г. с.” има другачија правила у поступању са  особама са посебним потребама када неко путује за Њујорк. Тадашњи генерални директор „Ер Србије”, Дане Кондић, није нас удостојио разговора. Драже му је било да компанију изложи јавној бламажи и трошковима судског процеса. Ипак, овај безочни човек покушао је да контролише маркетиншку штету примивши делегацију удружења родитеља особа са аутизмом. Њима је рекао како „Ер Србија г. с.” у Видовом случају можда није баш поштовала правила, али то – како рече овај бизнис интернационалац – „није ни важно”.  Након што им је пресудила јавност, па чак и државни и страначки медији, од компаније која је толико добила од државе нисмо дочекали било какав званичан одговор, осим кроз гримасу мржње изговорене претње њихових правника, љутих што им кваримо имиџ.

Зато смо их извели на суд. Добили смо позитивно мишљење вештака психијатра и званичан став заштитника људских права. Психијатар је утврдио да Вид није агресиван и да никако није угрозио нечија права и безбедност.  Повереница је формулисала мишљење да су Виду била погажена права. Нисмо имали такву срећу са лекарском комором, они су се сагласили да се њихов неморални колега, који је службеник несавесних чиновника компаније а не пацијената (и меша се у питања за која није специјализован), није огрешио о етику професије. Послао сам им писмо у којем сам покушао да им појасним како се закон којег су одабрали да се држе зове „кодекс лопова”.

Пет година је трајао судски процес. Коначно је донесена пресуда која има вишеструки значај. Верујем да ће свако ко мисли да му се може да из државних и јавних зграда некога избаци, зато што је болестан или има посебне потребе, добро размислити. Такође, и свако онај ко се доскора снебивао и стидео због несреће и тешкоћа својих ближњих имаће у џепу у „Политици” објављену пресуду, којом се неодговорни силник обавезује да поштује законе, понаша се морално и не обесправљује део својих путника. Коначно, људска права у српској компанији неће више бити уважена само на путу за Њујорк.

Ово је ипак тек прва победа. „Ер Србија г. с.” ће се свакако жалити на пресуду. Баш их брига што то раде за новац грађана Србије, а не за свој профит или, недајбоже, плате. Издржаћемо још пет, десет, педесет година... Колико год  буде потребно. У питању су дете, начела и правда.

*Историчар