Let i satisfakcija

Čedomir Antić

Donesena je prvostepena presuda kojom je „Er Srbiji graund servis” (firmi ćerki „Er Srbije”) naloženo da prizna grešku. Njeni službenici su se pre punih pet godina ogrešili prema desetogodišnjem dečaku koji ima autizam. Kompaniji je naloženo da sudsku presudu objavi u „Politici” i da dečaka, mog sina Vida Antića, obešteti sumom koja je simbolična, ali upravo u visini koju su njegovi roditelji tražili.

Avgusta 2017. Vid, njegova mlađa sestra i majka pošli su na put u Crnu Goru. Vid je prethodno sa roditeljima putovao na mnogo dalja odredišta – u Tunis, Tursku i Egipat – i nikada nije bilo problema. Sada se nakon dugotrajnog čekanja na aerodromu desetogodišnjak gorko rasplakao, tešili smo ga i sve bi prošlo dobro da nam nije prišla službenica „Er Srbije g. s.”, koja niti se predstavila, niti nam je pokazala bilo kakvu identifikaciju. Prvo je pokušala da razgovara sa Vidom. Sasvim stručno ga je pitala kako će da pronađe devojku kada je tako veliki, a plače. Kada smo joj objasnili o čemu je reč, prvi put nas je pogledala, iz očiju joj je sevnula zastrašujuća zloba, dok je gnevno odmicala dobacila nam je da će ga „skinuti” sa leta. U pratnji obezbeđenja, uz škrgute zubima i besne poglede partijskih vojnika koji su zaposleni u ovakvom preduzeću, otpratili su nas do zapuštenog čoveka koji se predstavio kao lekar. Ovaj specijalista medicine rada nije ni pogledao, a  kamoli pregledao Vida. Čudio se kako to da ga nismo nakljukali sedativima pre puta avionom, pa se nekoliko minuta posvetio pisanju zabrane maloletnom autističnom dečaku da putuje avionom. Naše molbe da nas upute specijalizovanom lekaru ili kapetanu aviona (koji ima diskreciono pravo da odluči o tome ko će putovati, a ko ne) prekratili su odsečnim odbijanjem. Uniformisana lica su uskoro isparila, a drhturavi, oniži partijski uposlenik diskretno se držao iza mojih leđa kako uz pomoć „sina-nakaze” ne bih napravio neki lom na „pet projektu” poštene i uspešne privatizacije, koja je eto i njega na časnom poslu zaštite i zaposlila.

Tražili smo pravdu za naše dete, za dobrog dečaka koji voli da se kupa, ali ne zna uvek da artikuliše svoja osećanja. Zahtevali smo pravdu za sve one čiji se glas ne čuje, a nemaju moćnu političku, stranu ili bogatašku zaleđinu i zaštitu. Naredni meseci doveli su do moralnog ubistva „Er Srbije g. s.” Osim nekoliko partijskih botova, koji su nas vređali preko opskurnih medija i društvenih mreža, celokupna javnost stala je na stranu maloletne osobe čija su ljudska prava bila pogažena. Uskoro je postalo jasno da „Er Srbija g. s.” ima drugačija pravila u postupanju sa  osobama sa posebnim potrebama kada neko putuje za Njujork. Tadašnji generalni direktor „Er Srbije”, Dane Kondić, nije nas udostojio razgovora. Draže mu je bilo da kompaniju izloži javnoj blamaži i troškovima sudskog procesa. Ipak, ovaj bezočni čovek pokušao je da kontroliše marketinšku štetu primivši delegaciju udruženja roditelja osoba sa autizmom. Njima je rekao kako „Er Srbija g. s.” u Vidovom slučaju možda nije baš poštovala pravila, ali to – kako reče ovaj biznis internacionalac – „nije ni važno”.  Nakon što im je presudila javnost, pa čak i državni i stranački mediji, od kompanije koja je toliko dobila od države nismo dočekali bilo kakav zvaničan odgovor, osim kroz grimasu mržnje izgovorene pretnje njihovih pravnika, ljutih što im kvarimo imidž.

Zato smo ih izveli na sud. Dobili smo pozitivno mišljenje veštaka psihijatra i zvaničan stav zaštitnika ljudskih prava. Psihijatar je utvrdio da Vid nije agresivan i da nikako nije ugrozio nečija prava i bezbednost.  Poverenica je formulisala mišljenje da su Vidu bila pogažena prava. Nismo imali takvu sreću sa lekarskom komorom, oni su se saglasili da se njihov nemoralni kolega, koji je službenik nesavesnih činovnika kompanije a ne pacijenata (i meša se u pitanja za koja nije specijalizovan), nije ogrešio o etiku profesije. Poslao sam im pismo u kojem sam pokušao da im pojasnim kako se zakon kojeg su odabrali da se drže zove „kodeks lopova”.

Pet godina je trajao sudski proces. Konačno je donesena presuda koja ima višestruki značaj. Verujem da će svako ko misli da mu se može da iz državnih i javnih zgrada nekoga izbaci, zato što je bolestan ili ima posebne potrebe, dobro razmisliti. Takođe, i svako onaj ko se doskora snebivao i stideo zbog nesreće i teškoća svojih bližnjih imaće u džepu u „Politici” objavljenu presudu, kojom se neodgovorni silnik obavezuje da poštuje zakone, ponaša se moralno i ne obespravljuje deo svojih putnika. Konačno, ljudska prava u srpskoj kompaniji neće više biti uvažena samo na putu za Njujork.

Ovo je ipak tek prva pobeda. „Er Srbija g. s.” će se svakako žaliti na presudu. Baš ih briga što to rade za novac građana Srbije, a ne za svoj profit ili, nedajbože, plate. Izdržaćemo još pet, deset, pedeset godina... Koliko god  bude potrebno. U pitanju su dete, načela i pravda.

*Istoričar