Државници и пророци

Ако бих се стриктно држао народне умотворине да ко пева зло не мисли, а ко мисли није му до песме, тешко да би било славља и дочека 2023. године у коју свет улази уз неизвесности какве су ретко забележене. Рат у Европи, енергетска криза која хлади радијаторе и празни државне буџете, угрожена општа прехрамбена безбедност, тешки облаци климатских промена који прете новим досад незабележеним сушама и поплавама...

Опет смо на једној од оних „раскрсница” које футуристи обожавају да би предочили шта нас чека и покушали да погоде који ће пут свет одабрати. Није то питање судбине: људи одлучују. Нарочито они на најважнијим положајима.

Какве одлуке ће доносити светски лидери увек разапети између мудрости и лудости? Ту равнотежу је тешко проценити због мноштва фактора: жеље за влашћу, месијанским побудама, историје, културе, интелигенције, информисаности, избора сарадника, степена спутавања, ниских страсти.

У својој последњој књизи „Лидерство: шест студија светске стратегије” (Leadership: Six Studies in World Strategy), бивши амерички државни секретар и један од најумнијих дипломата данашњице, Хенри Кисинџер, сврстава светске лидере у две групе: „државнике” и „пророке”.

Први покушавају да максимализују могуће, други идеал узимају као императив и покушавају да га наметну могућем. Први се ослањају на капацитете, изводљивост, доступне алате и трошкове; други имају у виду величину и, понекад, светост задатка. Први је утемељен у стварности; други је опседнут чашћу и славом мисије.

Како се у Кисинџерову класификацију уклапају четворица лидера који су на раскршћу историје, суочени са сложеном олујом коју је прво покренуо ковид 19 да би разорни потенцијал добила ратом који нико није предвиђао: руском инвазијом Украјине и уласком света у предсобље економског хаоса?

Руски председник Владимир Путин је у срцу ревизије међународног поретка какав је постојао од краја хладног рата. Пошто је годинама упозоравао НАТО, проценио је да је време да му се пркосно супротстави. Кренуо је у потресну инвазију Украјине. За десет месеци откако је рат почео, свет се променио у сваком погледу, осим онако како Путин жели.

Украјина се није предала, НАТО није одустао, руска окупација се смањила са 20 на 15 одсто украјинске територије, а Шведска и Финска су приступиле НАТО-у. Људски данак је огроман. Русија је засукала рукаве са циљем да уништи Украјину и више него што већ јесте, у нади да ће то променити равнотежу и омогућити Москви да седне за преговарачки сто високо уздигнуте главе. Путин компромисе доживљава као слабост, њему је аутократија у крви.

Украјински председник Володимир Зеленски је колоритан лик. Олако је допустио да се његова земља нађе у геостратешком сукобу Русије и Запада. Рејтинг хероја који је стекао не припада њему већ храбром украјинском народу, али он – охрабрен контраофанзивом и ослобођењем Херсона – максималистички диктира своје услове.

Захтева комплетно руско повлачење, укључујући и са Крима. Не жели само победу и репарације, већ и правду, а то значи извођење Путина пред суд за ратне злочине. Олако Зеленски заборавља оно што његови савезници стално имају на уму: Русија је нуклеарна сила која издржава међународне санкције, а отпор Украјинаца зависи од економске и војне помоћи Запада.

Иако је током свог првог путовања у иностранство од почетка рата у Вашингтону добио нову америчку помоћ од 1,85 милијарди долара – укључујући и софистицирани систем противваздушне одбране „патриот” – ентузијазам за помоћ после десет месеци рата опада, а европски бирачи се све чешће противе бланко рачуну за Украјину. „Не може бити икаквог праведног мира у рату који нам је наметнут”, рекао је у Белој кући. Запад би полако морао да почне да Зеленског спушта на земљу.

Председник Џозеф Бајден решен је да поврати титулу лидера слободног света па у оквирима своје мисије савезнике „демократије” постројава против вођа „аутократије”. Проблем је што је америчка демократија уздрмана, нација опасно подељена, расна неједнакост је системска, а људска права и медијске слободе далеко су од тога да буду узор.

Према Русији се држи оштро. Предњачио је у кажњавању али је суочен са чињеницом да западне санкције нису присилиле Русе на повлачење. Пакети помоћи Украјини достижу 100 милијарди долара. Преостаје му да коалицију коју је формирао задржи на окупу дуже него што је ико очекивао на почетку рата.

Слаба Русија, слаба Европа, био би то идеалан резултат рата тим пре што на истоку чека Кина. Бајден је наследио неслагања са Кином која су довела до блокаде Тајвана, али државничка мудрост је превладала после сусрета са председником Си Ђинпингом и њихове заједничке изјаве да неће бити хладног рата. Разумно обарање тензије допринело је релативном успеху демократа на новембарским изборима. Дипломатски успех подстиче Бајдена да, упркос видљивих знакова година, крене у други мандат, посебно ако републикански ривал буде Доналд Трамп.

Председник Си Ђинпинг делује некако најуравнотеженије од претходне тројице. Обезбедио је трећи мандат, окружио се лојалистима, и не показује намеру да одустане од управљања Кином чврстом руком. Замерке око људских или мањинских права, га не занимају.

Поставио се мудро и резервисано око украјинског рата. Осуђује Запад али је избегао да подржи Путинову инвазију. Куповине руског гаса представљају се као услуга Москви. Пекинг процењује да Русија није кандидат за убрзани развој и технолошку супериорност на глобалним тржиштима којима доминира долар и више их окупира Америка.

Када је наредио блокаду Тајвана, знао је да ће бити привремена док се Вашингтон не врати политици „једне Кине”. Више од било ког свог претходника улаже у армију. Намерава да нуклеарне капацитете подигне на 1.500 бојевих глава, да земљу врати на пут раста од седам одсто годишње, да прошири међународну сарадњу, посебно са Ираном и арапским светом где су највећи ресурси толико неопходне енергије.

Свет могуће још није спреман на триполарни поредак, али би могао да буде стабилнији и у биполарном поретку, америчко-кинеском. Од ове четворке мировну иницијативу ћемо чути тек када се остваре неки прокламовани циљеви украјинског рата.

Но, не бих да кварим новогодишње славље јер се много пута до сада показало да су људи празновали, иако за то није постојао неки ваљан разлог. Немој да мрачиш. Попиј светло, а после сами одлучите ко су „државници” а ко „пророци”. Живели!