Аутоголови су одредили мој живот

Живот нам увек и непоновљиво враћа оно што другима дајемо. Новац се заради и потроши. Моћ се стекне и још лакше изгуби, баш као и слава која обично кратко траје. Зато сваки човек и покушава да остави траг о сопственом постојању у времену које се све више убрзава. Они који иду најкраћим путем знају да је то пут у складу са природом. То начело сваког спортисту, посебно оног који тежи највишим дометима, ослобађа тегоба од сваке прорачунатости. Када је у оно срећно фудбалско време кренуо из свог родног села Илићева пут Београда, а убрзо и у један од најлепших европских градова, Предраг Спасић буквално је преко ноћи доживео фудбалску славу коју је могао само да сања! Убрзо је постао понос града, миљених широких спортских маса, пример и путоказ да је у животу и фудбалу све могуће. У краљевски клуб прешао је захваљујући тадашњем председнику чувеном Рамону Мендози, који га је након Мундијала у Италији у редовима свога клуба желео по сваку цену.

Предраг је за кратко време осетио обе стране спортског живота. Данас живи скромно, далеко од некадашње раскоши, пошто је у животу правио велике грешке. У ексклузивном интервјуу за „Политику” некадашњи фудбалер Реал Мадрида искрено је говорио  о успонима и падовима, о пороцима.. Ипак, захваљујући добрим и племенитим људима овај мирни човек полако се враћа на стари и жељени фудбалски колосек...

Сам ваш фудбалски почетак, као играча из малог села и још мањег клуба, није наговештавао каријеру као у бајци?

У мом родном Илићеву почео сам да тренирам у локалном клубу Србија. У петнаестој години дебитовао сам за први тим, да бих две године касније прешао у Раднички. Иако сам у то време радио као обичан радник у војној индустрији, фирма ми је дала пуну слободу да идем на тренинге. Убрзо је стигао и позив из Београда, из Партизана који је тада водио чувени Фахрудин Јусуфи. После једне пријатељске утракмице, на којој сам оставио одличан утисак, тренер Јусуфи је дао зелено светло челницима клуба да ме доведу.

Како је изгледао долазак у нову спортску средину?

У међувремену, пре него што сам потписао за „црно-беле” био сам и аматерски репрезентативац, један меч сам одиграо и за олимпијску селекцију Југославије. Партизан је тада имао сјајан тим са Милком Ђуровским, Вокријем, Вучићевићем, Ђукићем, Стевановићем, Петрићем, Станојковићем... У почетку није ишло онако како смо желели, па је убрзо тренер Јусуфи напустио клупу Партизана. На његово место дошао је Моца Вукотић, а после њега Иван Голац који је гајио нападачки стил игре. Те две године у Партизану су ми некако брзо прошле...

У Италији је 1990. године одржано Светско првенство на коме се наша селекција пласирала на пето место. Ваше добре игре нису промакле ни највећем клубу на свету?

Код селектора Осима одиграо сам свих пет утакмица на шампионату. Оставио сам добар утисак, као и читава екипа. После  Мундијала са супругом Зорицом отишао сам на заслужени одмор у Црну Гору. Али, то је трајало веома кратко, јер сам се брзо, након позива из клуба, хитно вратио у Београд како би се јавио генералном секретару Жарку Зечевићу. Никада нећу заборавити тренутак када улазим у Зечевићеву канцеларију и он ми саопштава да је велики Реал заинтересован да ме ангажује. Био сам у шоку! Сутрадан смо заједно отишли у Мадрид код председника Мендозе, договор је пао за пет минута.

Како је изгледао повратак у Крагујевац кад сте већ потписали за најбољи тим на свету?

По повратку из Мадрида нисам излазио из куће. Морао сам негде да се склоним, практично сам се крио све до одласка у Шпанију на прве припреме. Многи моји суграђани су мислили да сам још приликом потписивања узео велике паре. У селу су мислили су да је главни посао завршио Миљан Миљанић. Али није било тако, јер је у свему томе председник Мендоза био кључни човек. Свидео сам му се, посебно у мечу са Шпанијом када сам успео да неутралишем учинак Салинаса, до тада њиховог најбољег нападача.

И дечак са села је отпутовао у Мадрид, на прве тренинге.

Реал је тада са клупе предводио чувени Џон Тошак, а беше ту сјајна генерација фудбалера, попут Ћенда, Јера, Тембиља, Мичела, Бутрагења, Хуга Санчеза, Хаџија. Био је то тим са великим фудбалским звездама које су пре мог доласка чак пет година узастопно и неприкосновено владале у Примери. Нажалост, ту сезону, када сам обукао дрес Реала, лоше смо почели. Убрзо је смењен тренер Тошак, а дошао је чувени Ди Стефано коме је помоћник био такође чувени Камачо...

Једна утакмица, и то са највећим и ривалом, остаће вам у посебном сећању?

Чекао нас је велики шпански дерби на ,,Ноу кампу”. У том мечу са Барселоном догодио ми се највећи могући пех за једног одбрамбеног играча. Постигао сам аутогол што ми нико у клубу никада није опростио. Након тога доживљавао сам бројне непријатности од навијача. Знао сам да је моја каријера у Реалу од тог тренутка запечаћена. До краја сам играо много боље, Радомир Антић ми је давао шансу у свакој утакмици, али ништа више није могло да промени одлуку коју су челници клуба донели под притиском навијача. Потом сам отишао у Осасуну где сам остао три пуне године, па у Атлетико из Марбеље.

По окончању каријере тек настају муке са којима се и данас борите?

Био сам ситуиран. Имао сам станове у Крагујевцу, Београду. Али, повратак у родни град испоставио се као моја највећа могућа грешка. Мала средина ме је просто „прогутала”. Нисам успео да се снађем, почео сам да се понашам на начин који искрено не личи на мене, покренуо сам серију „аутоголова”. Извесну своту, а то није био баш мали новац, уложио сам у бизнис. Али, једноставно, нисам ја био човек за то. Потом сам, покушавајући да вратим тај изгубљени новац, дотакао неких других порока, коцке, пића. Био сам окружен лошим људима. Период од 1999. до 2012. године био је најгори могући у мом животу. Тада сам изгубио све што сам стекао током играчке каријере. Не само материјална добра, већ и породицу која је трпела моје глупости. На крају, разишао сам се и са супругом са којом сам данас у веома добрим односима. Имам ту срећу да су ми деца веома добра. Син Игор завршава економију, ћерка Јелена је дипломирани правник. Они су ми, уз моје родитеље, били највећи ослонац у борби да се вратим на стари колосек живота.

Како сте прегрмели тај најтежи период живота?

Са пороцима сам се морао да борим из дана у дан, али веровао сам да могу да победим. У томе су ми помогли добри људи, најпре мој брат, касније и психијатар докторка Биљана Јевремовић. Упао сам у тешку депресију. Брат је настојао да ме полако укључи у друштвени живот, да ми врати енергију која ме је одувек красила. Помагао ми је и материјално. На крају, уз подршку најближих, успео сам да се извучем из свега тога. Како бих могао да преживим убрзо сам почео да радим у једном магацину где сам и данас запослен.

За ваше животне проблеме, са којима се и даље носите, чуло се чак и у Шпанији?

Једног дана позвао ми је новинар шпанског „Аса”, замолио ме је за интервју. Пристао сам, јер сам у Шпанији доживео много лепих тренутака. Изнео сам му моје проблеме. Тада сам био заиста у незавидној ситуацији, у сваком погледу, посебно у финансијском, јер је тешко живети од минималца. По објављивању интервјуа, позвао ме је мој стари фудбалски пријатељ и саиграч у Реалу, чувени Емилио Бутрагењо. Разговор је трајао дуго, пробудио је је у мени извесну пошто је Реал највећи клуб на свету. Њихова реч има тежину...

Када то кажете на шта конкретно мислите?

Не стидим се да кажем да од Реала очекујем финанијску помоћ. Бутрагењо се после нашег разговора чуо са Зораном Векићем, дугогодишњим фудбалским агентом у Шпанији, који је у ту земљу довео највеће играче са ових простора, затим је контактиран господин Сретен Николић, његов велики пријатељ који ме је недавно посетио у Крагујевцу. Разговор је био веома искрен и пријатељски. Стекао сам утисак да ће клуб учинити све да ми помогне. Сада је тај процес кренуо и очекујем потврдан одговор. Јер, Реал је клуб који брине о својим играчима.