Баба Јага у атачменту

Да ли се писац смеје истим оним циничним, зубатим осмехом којим се осмехује и родитељ док убеђује своје дете како вештице заправо не постоје, осећајући некакву гадну језу по леђима? Шта мисли писац ко му је одвео и обрнуо причу у правцу који није планирао или за који чак није знао? Да ли нам „у животу” рукопис романа тумачи докторка Аба Багаy, стручњак за словенску митологију и студије словенског фолклора, или ће нас још једном ухватити језа када у имену јунакиње Абе Багаy препознамо анаграм иза којег се крије Баба Јага, старица-чаробница, вештица која живи на самом рубу шуме, у малој и тесној изби која стоји на кокошијим ногама и окреће се око себе...

Баба Јага се у митологији појављује као преља и ткаља, што јесте главна особина некога ко вуче конце и управља људским судбинама. Она је главна јунакиња романа „Баба Јага је снијела јаје” познате европске списатељице Дубравке Угрешић, иако се у роману тајанствено (не)појављује. За њом трагамо окрећући се око пасуса, тражећи њене трагове међу реченицама.

Поред тога што обрађује словенски мит и сасвим расветљава лик баба Јаге, Дубравка Угрешић се у роману игра и сопственом поетиком, заузимајући неку врста циничног „отклона” од приче – отклона сличног оном који се јавља када себе и друге убеђујемо да баба Јаге ко бајаги не постоје. Играјући се и са самом позицијом приповедача, у три дела заиста занимљивог романа, списатељица се духовито и интелигентно, опет на три различита начина, игра, како са баба Јагом, тако и са књигом коју пише. Та аутопоетичка литерарна игра је задивљујућа, те заиста можемо уживати у руци зрелог писца који је толико сигуран у оно што жели да се може играти озбиљном причом и њеним оруђима.

Први део романа „Пођи тамо – не знам камо, донеси то – не знам што” говори о односу мајке која је ушла у девету деценију живота и кћери која покушава да се са њом споразуме у новозагребачком стану. Добро написани дијалози, рафинирани хумор већ својствен Дубравки Угрешић, уводе нас у причу о женама и старости која ће се пренети у чешке топлице, у други, централни део романа „Баба Јага је снијела јаје”, где три старице, Пупа, Кукла и Беба, проводе шест узбудљивих дана.

Прича о старости, у поглављу чији је наслов „Питај, само знај, свако питање не води добру”, сада већ прераста у друштвени проблем, социолошки феномен у бањском велнес центру. Дубравка Угрешић, уз иронију која се појачава и на крају трансформише у гротеску, без есејизирања, кроз доживљаје својих јунакиња и живописне, сада већ увелико гротескне споредне јунаке, у позадини друге приче открива проблем трећемиленијумске потребе да се свим расположивим медицинско-козметичким средствима остане вечно млад и леп.

Трећи део „Што више знаш, брже стариш” заправо је мејл коју горе већ поменута докторка фолклора Аба Багаy (!?) шаље уреднику који ју је претходно замолио да прегледа прозни рад ауторке која је написала причу на тему баба Јаге, наравно ону причу коју смо у претходном поглављу прочитали. Аба тако уз мејл шаље и атачмент, кратке изводе из енциклопедија и књига које дефинишу баба Јагу и сва њена лица, те додаје опаске, скрећући пажњу уреднику на детаље у причи који имају везе са митом о баба Јаги. Треће поглавље тако постаје нека врста водича за разумевање претходних делова и копче која ће спојити све три приче у једну: роман о баба Јаги и старости за коју је ова вештица најбоља метафора.

Међутим, ту није крај занимљивој игри пуној анаграма, ребуса, интелигентне литерарне енигматике, са највећом пикантеријом – игром скривалица у којој треба пронаћи приповедача, али и баба Јагу – главно решење ове „скандинавке” о женама и старости.