Прохујало доба честитки писаних мастилом

Даровнице – то су честитке које откључавају свачије срце, само што су многи тај кључ у брзом животном ритму загубили. Због тога шаљемо празничне поздраве истог садржаја свима који су нам меморисани у адресару телефона. А да све може и другачије, потврђује Јасмина Јанковић. Она поштује електронску мрежу, али се у њу није запетљала. Ова уметница која је изнедрила многе стихове и прозне приче – честитке пише, шаље, прима и чува. У њено поштанско сандуче стижу из готово свих крајева света, а највише их је из Мађарске, па у колекцији која је почела да се формира пре десет година данас има више од 2.000 униката. До њих долази „крстарењем” по пијацама и захваљујући колекционарској виспрености.

За манифестацију „Дедамразијада”, коју организује Културни центар „Чукарица”, издвојила је око 220 јединствених примерака и приказала их на изложби „Божићне искре” коју је у галерији „Старт ’06” ове установе отворила Нада Танасијевић, уредница ликовног програма. Она је подсетила да су честитке некада биле и најлепши начин повезивања људи, а на овој поставци приказане су честитке од 1880. до 1945. године. Изложене су и репродукције, али и подметачи и платнене торбе осликане мотивима са времешних честитки.

Претеча честиткама биле су разгледнице и служиле су да се пригодним речима поздрави друга особа или да јој се упути порука. Прву серију разгледница у Београду објавила је књижара Велимира Валожића 1895. године са приказом Калемегдана, Народног позоришта и данашњег Старог двора.

Прве честитке појавиле су се 1843. године у Енглеској. Иницијатор је био предузетник, писац и проналазач Хенри Кол, који је на овај начин пријатељима и сарадницима честитао Божић и Нову годину. Јасмина подсећа да су старе честитке писане мастилом које је добро очувано у њеним „албумима”, баш као и жиг. Запажа се да су те прве „дописне карте” имале и простор за огласе, као и за илустрације, па су се поруке писале поред или преко илустрација. Тек касније пригодне слике добијају целу страну с циљем да утичу на емоционалну повезаност пошиљаоца и примаоца, односно да постану нека врста допуне за поруку која се шаље јер се имало на уму да ипак то могу да прочитају и други пре него што стигне до особе којој је намењена. А прва честитка која је путовала поштом упућена је 1869. године у Аустроугарској, на предлог проф. др Имануела Хермана. Пре њега овај вид комуникације предложио је Хајнрих фон Штефан (касније директор Немачке царске поште). После Светске изложбе у Паризу 1889. године почеле су да се продају карте са мотивима Ајфеловог торња.

Упознавање са разноврсним светом честитки Јанковићеву води ка изучавању традиције, обичаја и бољег разумевања социјалних и породичних прилика, а све то указује и на облике комуникације, која се временом мењала.

– Писање честитки уједно симболизује и наду да ће нам се драга особа јавити, али нас учи и лепоти чекања – каже Јасмина. Та слојевитост навела ју је да честитке селектује у десет тема – породица и дом, деца и школовање, Васкрс, романтика, пејзажи... Док колекционарка из руке у руку пажљиво премешта честитке, за око запињу неки од исписаних редова из 1920. године, упућени из Београда у Ваљево, Љубинки Дакић, удови почившег магационера: „Ратко је стигао добро, долазио је јутрос, тамо седи код Љубе. Донео мени теглу слатка од наранџе, а Вида снаја, послала пекмез од диња и два фина милифброта...”

Занимљива је и преписка адресирана на Милоја Дакића, писара ложионице:

„Јављам ти се, драга сејо Видо, да сам родила шесто дете, уочи Преображења празника....” Ту је и „писмо” из 1921. године послато из престонице у Штип, Момчилу Томићу, инжењеру, за госпођицу Драгицу. „Мила Драгице, добила сам твоју карту. Хвала. Радујем се што идете на купање. Ја не могу сваког дана, јер је толико много света да не могу карту да добијем. Нема ничег новог. Синоћ смо били Мица, ја, Вела и Христина у колосеуму на тераси. Било је врло лепо, гледали смо „Тоску” од Сардиа...”

Дирљива је и порука војника из Првог светског рата, који обавештава мајку: „Не брини, ми смо у рову.”

На једној другој, уз поздраве и жеље за добро здравље упућено је и питање: „Кад беремо купине?”, али је изражено и жаљење „Онај мој син није положио испит”. На честиткама које су Јасмини драге налазе се и зимски сеоски мотиви, саонице, сено, стабла, потковица… Пажњу привлачи и Деда Мраз, обучен у зелену одећу, јер такве више не постоје од како га је у црвено рухо, педесетих година прошлог века, пресвукло светско газирано пиће.

Ауторка напомиње да је овај деци омиљени лик западна култура формирала по узору на Светог Николу који је малишанима, према предању, остављао поклоне у чарапи. Неке честитке биле су креиране ћирилицом, а лепота и тајанственост огледају се и у златопису, рељефним детаљима и различитој врсти штампе која се користила. Значај старих честитки, како истиче Јасмина, огледа се и у томе што нам указују на то да су људи једни за друге имали више емпатије.

– Иако је важно да држимо корак са временом у коме живимо, да бисмо кренули напред морамо се осврнути и на прохујало доба – поручује уметница.

Пре него што планирате неко путовање у години која долази, пошаљите честитку, нека путује пријатељима, родбини, симпатији... Знаћете тада да сте онај изгубљени кључ са почетка ове приче изненада пронашли.