Јесте ли са нама или нисте

Слично као и у оно несрећно време распада Југославије, током 90-их, пред Србијом су данас два могућа пута: изолација (и самоизолација) или интеграција у ЕУ. Маневарски простор је, међутим, данас битно сужен, а понуда за преговарачким столом међународне заједнице све оскуднија. Уза све остало, над Србијом лебди сенка све извесније претње да би њен даљи пут ка ЕУ могао бити блокиран, уз забрану отварање нових кластера због неусаглашене спољне политике са ЕУ (читај: због одбијања да уведе санкције Русији). Србија је већ изгубила неколико деценија свог развоја у безуспешном покушају да читав низ војних пораза из ратова 90-их претвори у мале сепаратне победе (по угледу на формирање Републике Српске), али тај пут одвео нас је, као и 90-их, у историјски ћорсокак.

Најновијом резолуцијом Европског парламента (донетој гласовима 502 посланика) даљи напредак Србије условљен је, пре свега, увођењем санкција Русији, као и договором о нормализацији односа Београда и Приштине. Наведеном резолуцијом само је потврђен статус већ замрзнутих преговора, пошто је прошле године у децембру, као последњи, Србија отворила кластер 4, а пре тога неких две године није отворила ниједно ново поглавље. Другим речима, Европски парламент је само констатовао фактичко стање ствари.

Оно што се из наше политичке визуре овде доживљава као „уцена” или „условљавање” из перспективе ЕУ и САД је заправо тестирање политичке спремности Србије да се определи потпуно и без остатка за прокламоване заједничке циљеве: „Јесте ли одиста с нама или нисте?” Поводом препоруке Европског парламента да се преиспита новчана помоћ Србији – и, у оквиру тога, претприступни фондови и пројекти који се из њих финансирају – огласила се некадашња министарка Зорана Михајловић. С накнадном памећу, она је подвукла како је Европска унија наш највећи спољнотрговински партнер, с којим имамо размену од 60 одсто. „То је 33 милијарде евра, а други након уније су земље ЦЕФТА са 4,7 милијарди, па онда иде Кина, па Русија са 2,3 милијарде. Готово 15 пута већу робну размену имамо са Европском унијом него са Русијом … и зато нам је ЕУ толико значајна”, подсетила је она.

Крајем прошлог месеца стигао је и званични извештај НАТО-а о западном Балкану, где се јасно наводи како положај Србије постаје све неодрживији у светлу све већих размера Путинових злочина против цивилног становништва: „Кандидатура Србије је већ проблематична, а сада је у још већој опасности”, наводи се у поменутом извештају. У њему се повлаче и неке друге паралеле са Србијом 90-их: „Русија Владимира Путина игра на карту тога да је НАТО бомбардовао Србију”, с том разликом што се Русија данас представља (и делује) као закаснели осветник због изгубљених Милошевићевих ратова, за које су већ одавно донесене пресуде не само на Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију него и на локалним судовима. Руска Федерација је у Украјини и на Криму, кршећи принципе међународног права, кренула у нелегално припајање туђих територија, копирајући на крупнијем плану ратне замисли милошевићевске Србије о проширењу матичне државе, са све већим изгледима да и Путин прође слично као и Милошевић. Ових дана је, наиме, Француска, као прва велика западна држава, подржала стварање специјалног трибунала за суђење високим руским званичницима због инвазије на Украјину – не искључујући могућност да се суди и руском председнику Владимиру Путину.

Често се потеже као аргумент, у вези са ратовима 90-их, како је Србија пропустила да сагледа историјску важност чињенице рушења Берлинског зида. Данашњи Берлински зид – у метафоричком смислу – јесте агресија Русије на Украјину и у том светлу се процењује сваки тренутни корак Србије. Примарни задатак бриселске и вашингтонске администрације је сузбијање руског малигног утицаја, што је и објашњење зашто су санкције Русији у првом плану. Више нема места за „политику четири стуба” нити „седења на две столице”; нема места опструкцији ни одуговлачењу. Чак и оно за шта је Србија имала пуну подршку САД – пројекат „Отвореног Балкана” – ставља се у јасну функцију безбедносних интереса ЕУ и НАТО. Специјални изасланик Стејт департмента за западни Балкан Габријел Ескобар изјавио је да Србија мора да прихвати Косово као пуноправну чланицу, а границе Србије са Косовом и Републиком Српском морају се гледати „као три интернационалне границе које контролише Београд плус три НАТО чланице”. Русија је инвазијом на Украјину изазвала највећу кризу у модерној историји. Једном када рат буде окончан а Русија постављена на место које јој припада – место парије, изопштеника и бивше велесиле – Србија не сме поново да се нађе на слепом колосеку ЕУ и историје, окружена чланицама НАТО. Једном смо већ направили такву грешку.

Есејиста и преводилац