Салонска атмосфера предратног Париза

.„Поред многих интересовања међу којима је примарно место заузимала борба за понос, углед и част српског народа и за оснаживање његове културе, музика је готово читавог живота била преокупација Станислава Винавера (1891–1955). Овај српски аутор, Шапчанин и Београђанин јеврејског порекла, био је писац, публициста, музички критичар, новинар, дипломата, преводилац, један од 1.300 каплара, песник, полемичар и козер, познавалац неколико светских језика”, истакла је Драгана Стојановић Новичић, професор на Катедри за музикологију на Факултету музичке уметности у Београду, на скупу „Станислав Винавер и музика” који је недавно одржан на овом факултету и у Библиотеци шабачкој, у Сали Винавер.

– Музика је остала један његов неостварени или недосањани сан. Балкански ратови, Први светски рат, а потом и стицај других околности, па и размере Винаверове знатижеље и његових интелектуалних апетита, упутили су га на различите активности и делатности и он више није био у могућности да оствари пун професионални потенцијал на музичком пољу. Винаверов први учитељ клавира била је његова мајка Ружа Винавер, наставник клавира у Београду, која је радила као болничарка у Балканским ратовима, а трагично страдала у душегупки бањичког логора. О њеним наступима у Југославији између два рата и сам је Винавер писао музичке критике – истиче наша саговорница.

Додаје да се Винаверово најинтензивније бављење уметношћу збило у Паризу, од тренутка када је тамо започео студије, па до 1912, када се враћа у Србију, како би учествовао у Првом балканском рату.

– У Паризу се затекао у време изузетних помака на пољу културе. У граду који је обележен радом једног Клода Дебисија, коме својим духом посебан печат даје Ерик Сати и у коме тада живе и Камиј Сен-Санс, Жил Масне, а Морис Равел пише „Отмене и сентименталне валцере”, Пабло Пикасо слика кубистичко дело „Бафало Бил”, Фернан Леже  ради на делу „Пушачи”, Исидора Данкан својим иновативним играчким захватима плени париску публику, док Марсел Дишан слика „Акт силази низ степенице број 2”, којим ће 1913. уздрмати америчке кругове у оквиру манифестације „Ермори шоу” у Њујорк Ситију. Винаверове париске године су и време успона Нађе Буланже, као диригента и педагога који ће одгајати генерације америчких и европских, па и понеких српских музичара, као што је композитор Мирјана Живковић, 1935–2020) – каже Драгана Стојановић Новичић.

Објашњава да је Винавер у Паризу срео драгоценог учитеља и духовног вођу – уметницу Ванду Ландовску (1879–1959), натурализовану Францускињу, која је, као и он, била јеврејског порекла и потицала из Пољске, и код које је – и поред тога што је за своје формално примарне студије изабрао математику и физику – вредно учио свирање клавира и чембала, а у њеном уметничком салону сазнао и много тога о слободном животу, уметничкој ексцентричности, скривеним страстима и салонској атмосфери предратног Париза.

С поносом се сећао: „У то доба и ја сам, као зелени париски бруцош, доживео најређу част, и то не само између свих Шапчана него и од свих младића: да ме прими Ванда Ландовска у своје премалено јато најмилијих ученика.”

Уз то, Винавер је толико свестран да је сврставан и у најбоље париске студенте филозофа Анрија Бергсона.

– Види се да је Ландовска за њега била симбол Париза и француског духа, али и много више од тога: творачко ткиво које својим зрачењем, из свог специфичног уметничког угла, поред тога што у своје активности укључује домете различитих европских нација, у великој мери еманира француску духовну баштину – помиње наша саговорница.

У есеју о Ландовској, Винавер упућује на важност уметности Ј. С. Баха у њеној уметничкој галаксији.

„У свирци Ванде Ландовске и на клавиру испољавају се чудесне могућности од којих она гради своје чаролије и сплиће своје мађије. Тешко да су и два низа тонова иста по удару. Једнако се ту нешто мења, смањује, утишава. Али никад и никако оно познато из клавирске литературе 19. века: падање у несвест, вртоглавица, беут”, записао је Винавер.

– Према његовом тумачењу, Ландовска успева у ономе у чему Рембо и Валери нису успели, а то је да оствари чисту уметност (о којој, као о недосегнутом идеалу, говори Валери), без уплитања градивних елемената који би служили да уметничку творевину учине чвршћом и стабилнијом – каже Драгана Стојановић Новичић.

Винавер пише: „Валери је изјавио да се око тога и мучио целога свога века, али да он то постигао није; нико то постићи не може, вазда се, ради изградње, захтева бар мајушно бисерово зрно непоезије, које би поезију држало у шкрипцу, кристалисало је око себе, у виду бола и протеста. А ми знамо да и пчелиње саће није чист мед: не може се без воска.”

„Сам инструмент Ванде Ландовске – клавсен, клавичембало – не располаже педалом (са којим се претерује у свету данашњег звука). Клавичембало је удараљка. Звуци су му оштри, рески, без оне силесије прелива у модерном клавиру. И онда, Ванда Ландовска те реске, те ликујуће, те металне звуке сенчи при низању, при току, паду и успону, сенчи их мањим или већим проширењем силе самога звука. Међутим модеран клавир, помоћу педала, мења боју звука, сваког звука: превлачи ударени звук свакојаким прелазним дрхатима, и у томе иде дотле да клавир више никад није прецизан: сав је у звучној измаглици”, записао је Винавер, додајући да је Ландовска волела „да сања и разговара” и то најчешће о музичким темама.

„Разговарали смо: како би то било кад би мора или планине обузели наше видике; (…) Стрмих се суноврата бојала. Бојала се вртоглавице, хтела је вечиту свест. Вечито колебање и њихање осећала је у Баху; али да увек буде свесна сваког крета и преокрета”, приметио је ученик о Ландовској.

Приметио је и да се нигде, као у њеном дому, нису сретале бајније и љупкије накинђурене жене, а са већим изливима згроженог презира према грубим мушким милоштама, које су примане само као груба коб.

И деловало му је да „Ванда своје неухватљиве севдахе и флертове преноси и на поједине композиције из свога сталног репертоара за турнеје: сваки је комад био у другом, често и променљивом лебдећем еротичном кључу. Веза најдубље побожности са еротиком ту ми је пукла пред ушима”, закључио је.

„По својим турнејама упознавала се са поклоницима и обожаваоцима, који су је засипали цвећем, даровима, цртежима, слаткишима, воћем и дрангулијама: све је то лежало у њеном париском стану у Rue Jacob, по столицама и диванима, чак и на патосу. Била је некако празноверна у односу на обиље ситних предмета, који су јој били неопходни. А пре свега: разни воњеви реткога воћа. Све је претварала у низ амајлија, од којих су многе биле чисто звучнога порекла и обележја”, забележио је Винавер.