Salonska atmosfera predratnog Pariza

.„Pored mnogih interesovanja među kojima je primarno mesto zauzimala borba za ponos, ugled i čast srpskog naroda i za osnaživanje njegove kulture, muzika je gotovo čitavog života bila preokupacija Stanislava Vinavera (1891–1955). Ovaj srpski autor, Šapčanin i Beograđanin jevrejskog porekla, bio je pisac, publicista, muzički kritičar, novinar, diplomata, prevodilac, jedan od 1.300 kaplara, pesnik, polemičar i kozer, poznavalac nekoliko svetskih jezika”, istakla je Dragana Stojanović Novičić, profesor na Katedri za muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, na skupu „Stanislav Vinaver i muzika” koji je nedavno održan na ovom fakultetu i u Biblioteci šabačkoj, u Sali Vinaver.

– Muzika je ostala jedan njegov neostvareni ili nedosanjani san. Balkanski ratovi, Prvi svetski rat, a potom i sticaj drugih okolnosti, pa i razmere Vinaverove znatiželje i njegovih intelektualnih apetita, uputili su ga na različite aktivnosti i delatnosti i on više nije bio u mogućnosti da ostvari pun profesionalni potencijal na muzičkom polju. Vinaverov prvi učitelj klavira bila je njegova majka Ruža Vinaver, nastavnik klavira u Beogradu, koja je radila kao bolničarka u Balkanskim ratovima, a tragično stradala u dušegupki banjičkog logora. O njenim nastupima u Jugoslaviji između dva rata i sam je Vinaver pisao muzičke kritike – ističe naša sagovornica.

Dodaje da se Vinaverovo najintenzivnije bavljenje umetnošću zbilo u Parizu, od trenutka kada je tamo započeo studije, pa do 1912, kada se vraća u Srbiju, kako bi učestvovao u Prvom balkanskom ratu.

– U Parizu se zatekao u vreme izuzetnih pomaka na polju kulture. U gradu koji je obeležen radom jednog Kloda Debisija, kome svojim duhom poseban pečat daje Erik Sati i u kome tada žive i Kamij Sen-Sans, Žil Masne, a Moris Ravel piše „Otmene i sentimentalne valcere”, Pablo Pikaso slika kubističko delo „Bafalo Bil”, Fernan Leže  radi na delu „Pušači”, Isidora Dankan svojim inovativnim igračkim zahvatima pleni parisku publiku, dok Marsel Dišan slika „Akt silazi niz stepenice broj 2”, kojim će 1913. uzdrmati američke krugove u okviru manifestacije „Ermori šou” u Njujork Sitiju. Vinaverove pariske godine su i vreme uspona Nađe Bulanže, kao dirigenta i pedagoga koji će odgajati generacije američkih i evropskih, pa i ponekih srpskih muzičara, kao što je kompozitor Mirjana Živković, 1935–2020) – kaže Dragana Stojanović Novičić.

Objašnjava da je Vinaver u Parizu sreo dragocenog učitelja i duhovnog vođu – umetnicu Vandu Landovsku (1879–1959), naturalizovanu Francuskinju, koja je, kao i on, bila jevrejskog porekla i poticala iz Poljske, i kod koje je – i pored toga što je za svoje formalno primarne studije izabrao matematiku i fiziku – vredno učio sviranje klavira i čembala, a u njenom umetničkom salonu saznao i mnogo toga o slobodnom životu, umetničkoj ekscentričnosti, skrivenim strastima i salonskoj atmosferi predratnog Pariza.

S ponosom se sećao: „U to doba i ja sam, kao zeleni pariski brucoš, doživeo najređu čast, i to ne samo između svih Šapčana nego i od svih mladića: da me primi Vanda Landovska u svoje premaleno jato najmilijih učenika.”

Uz to, Vinaver je toliko svestran da je svrstavan i u najbolje pariske studente filozofa Anrija Bergsona.

– Vidi se da je Landovska za njega bila simbol Pariza i francuskog duha, ali i mnogo više od toga: tvoračko tkivo koje svojim zračenjem, iz svog specifičnog umetničkog ugla, pored toga što u svoje aktivnosti uključuje domete različitih evropskih nacija, u velikoj meri emanira francusku duhovnu baštinu – pominje naša sagovornica.

U eseju o Landovskoj, Vinaver upućuje na važnost umetnosti J. S. Baha u njenoj umetničkoj galaksiji.

„U svirci Vande Landovske i na klaviru ispoljavaju se čudesne mogućnosti od kojih ona gradi svoje čarolije i spliće svoje mađije. Teško da su i dva niza tonova ista po udaru. Jednako se tu nešto menja, smanjuje, utišava. Ali nikad i nikako ono poznato iz klavirske literature 19. veka: padanje u nesvest, vrtoglavica, beut”, zapisao je Vinaver.

– Prema njegovom tumačenju, Landovska uspeva u onome u čemu Rembo i Valeri nisu uspeli, a to je da ostvari čistu umetnost (o kojoj, kao o nedosegnutom idealu, govori Valeri), bez uplitanja gradivnih elemenata koji bi služili da umetničku tvorevinu učine čvršćom i stabilnijom – kaže Dragana Stojanović Novičić.

Vinaver piše: „Valeri je izjavio da se oko toga i mučio celoga svoga veka, ali da on to postigao nije; niko to postići ne može, vazda se, radi izgradnje, zahteva bar majušno biserovo zrno nepoezije, koje bi poeziju držalo u škripcu, kristalisalo je oko sebe, u vidu bola i protesta. A mi znamo da i pčelinje saće nije čist med: ne može se bez voska.”

„Sam instrument Vande Landovske – klavsen, klavičembalo – ne raspolaže pedalom (sa kojim se preteruje u svetu današnjeg zvuka). Klavičembalo je udaraljka. Zvuci su mu oštri, reski, bez one silesije preliva u modernom klaviru. I onda, Vanda Landovska te reske, te likujuće, te metalne zvuke senči pri nizanju, pri toku, padu i usponu, senči ih manjim ili većim proširenjem sile samoga zvuka. Međutim moderan klavir, pomoću pedala, menja boju zvuka, svakog zvuka: prevlači udareni zvuk svakojakim prelaznim drhatima, i u tome ide dotle da klavir više nikad nije precizan: sav je u zvučnoj izmaglici”, zapisao je Vinaver, dodajući da je Landovska volela „da sanja i razgovara” i to najčešće o muzičkim temama.

„Razgovarali smo: kako bi to bilo kad bi mora ili planine obuzeli naše vidike; (…) Strmih se sunovrata bojala. Bojala se vrtoglavice, htela je večitu svest. Večito kolebanje i njihanje osećala je u Bahu; ali da uvek bude svesna svakog kreta i preokreta”, primetio je učenik o Landovskoj.

Primetio je i da se nigde, kao u njenom domu, nisu sretale bajnije i ljupkije nakinđurene žene, a sa većim izlivima zgroženog prezira prema grubim muškim miloštama, koje su primane samo kao gruba kob.

I delovalo mu je da „Vanda svoje neuhvatljive sevdahe i flertove prenosi i na pojedine kompozicije iz svoga stalnog repertoara za turneje: svaki je komad bio u drugom, često i promenljivom lebdećem erotičnom ključu. Veza najdublje pobožnosti sa erotikom tu mi je pukla pred ušima”, zaključio je.

„Po svojim turnejama upoznavala se sa poklonicima i obožavaocima, koji su je zasipali cvećem, darovima, crtežima, slatkišima, voćem i drangulijama: sve je to ležalo u njenom pariskom stanu u Rue Jacob, po stolicama i divanima, čak i na patosu. Bila je nekako praznoverna u odnosu na obilje sitnih predmeta, koji su joj bili neophodni. A pre svega: razni vonjevi retkoga voća. Sve je pretvarala u niz amajlija, od kojih su mnoge bile čisto zvučnoga porekla i obeležja”, zabeležio je Vinaver.