Погрешна историја не ствара пријатељства

Ослањајући се на увек експлозивни микс историје и политике, посланици украјинског парламента у потрази за идентитетом ризикују да удаље неке партнере са Запада и да, што је још горе, потврде оптужбе Владимира Путина.

„Потпуна и коначна победа украјинског национализма биће (остварена) када престане да постоји Руска империја”, каже се у саопштењу на званичном „Твитеру” који је Верховна Рада поставила у понедељак. Још се додаје да је шеф украјинског Генералштаба „веома свестан” ових „инструкција Степана Бандере”.

Тако је у актуелни рат уведен лик кога украјински националисти и ултрадесничари са запада земље славе као хероја отпора совјетској власти и симбол борбе Кијева за независност од Москве, а противници са истока и југа га оптужују као нацистичког колаборационисту који је током Другог светског рата био одговоран за кампање етничког чишћења и масакре десетина хиљада Пољака и Јевреја.

Бандера је рођен 1909. на западу Украјине који је у то време био део Пољске и Аустроугарске, а две деценије касније основао је покрет за стварање етнички чисте Украјине ван граница СССР-а. Већ 1934. осуђен је на смрт због учешћа у убиству пољског министра унутрашњих послова. Казна му је преименована у доживотну робију али је ослобођен после немачке инвазије на Пољску 1939. Обећао је сарадњу са нацистима после инвазије СССР-а јуна 1941, али је ухапшен јер су Немци били против његове прокламације о независности Украјине.

Док је Бандера највећи део рата провео у немачком концентрационом логору, његови следбеници из Организације украјинских националиста (ОУН-Б) и њеног паравојног терористичког крила Украјинске устаничке армије (УПА) обећавали су независност Украјине и своје идеје пропратили невиђеним терором.

После рата настанио се у Западној Немачкој где је и даље предводио ОУН-Б и сарађивао са разним антикомунистичким организацијама и америчким и британским тајним службама. Агенти КГБ-а ликвидирали су га у Минхену 1959.

Бивши председник Виктор Јушченко је 2010. Бандери постхумно доделио Орден хероја Украјине – што је пропраћено протестима Европског парламента, Русије, Пољске и јеврејских организација. Председник Виктор Јанукович је орден прогласио илегалним – пошто Бандера никада није био држављанин Украјине – па је признање званично поништено јануара 2011, али Бандера је на велика врата ушао у политички живот у време када су Украјину 2014. почели да потресају велики протести.

Кијевски Мајдан представљен је по познатим скриптама: продемократски активисти супротстављају се ауторитарним властима. Демонстранти желе да Украјина буде део Европске уније, док им Владимир Путин укида право на слободу и просперитет. Заборављало се да „наранџаста” револуција има и своје фашистичко наличје.

Крајњи десничари и неофашисти нападали су владине зграде. Једна од три највеће опозиционе партије била је ултрадесна антисемитска Свобода која је ширила слоган да „московско-јеврејска мафија” контролише Украјину. У Лавову су одржали процесију са бакљама у знак сећања на Бандеру коме су подизани споменици, а многе улице понеле су његово име.

После анексије Крима 2014, званичници у Кијеву негирали су одговорност Бандере и његових људи за ратне злочине. Покренута је велика кампања за рехабилитацију ОУН-Б и УПА, која је понешто изгубила на интензитету када је за председника 2019. изабран комичар јеврејског порекла – Володимир Зеленски.

Бивши председник Израела Рувен Ривлин је 2016. украјинске посланике упозорио да не глорификују чланове ОУН-Б и да не рехабилитују антисемите, а пет година касније је и израелски председник Исак Херцог поновио слична упозорења уочи комеморације масакра у Бабином Јару поред Кијева септембра 1941, када је убијено више од 33.000 Јевреја.

Мит о Бандери ушао је у срж руско-украјинског сукоба откако је Владимир Путин 24. фебруара прошле године покренуо „специјалну војну операцију”. Језиком руске инвазије од старта је доминирала реч „наци”. Власт у Кијеву је „отворено неонаци” и „пронаци”, контролисана од „малих нациста”, говорио је Путин, док се у руској Думи чуло да је америчка конфронтација са „неонацистичким бандеристима” неизбежна.

Кремљ је играо на трауме Другог светског рата, на наставак руске борбе против највећег зла и подсећање на Велики отаџбински рат у коjем је победа над нацистима плаћена са више од 27 милиона жртава.

У Украјини су Путинову мисију „денацификације” прочитали као позив на уништење њихове земље. Патриотска хомогенизација изнутра онемогућила је суочавање са сопственом прошлошћу. Толерисане су ултранационалистичке групе које користе расистичку реторику и симболе везане за нацистичку Немачку. Марта прошле године у Кијеву је одржан марш у знак сећања на Бандерин рођендан. Украјински борци који су бранили челичану „Азовстал” код Мариупоља гинули су са његовим именом на уснама.

Украјински амбасадор у Берлину, један од великих промотора помоћи Кијеву и гласан критичар „спорог одговора” Запада на руску инвазију, отворено је бранио легат Бандере негирајући да је био „масовни убица Пољака и Јевреја”. Министарство у Кијеву морало је да се дистанцира, а Зеленски је био приморан да га прошлог лета смени.

Председник Пољске Андржеј Дуда био је јула 2022. свестан да је руска инвазија на Украјину два суседа приближила као никад у историји, да је Пољска примила милионе украјинских избеглица и постала логистичко средиште украјинског отпора окупатору, али није желео да заборави масакр Пољака у источној Галицији 1943.

„Бандера је био убица одговоран за геноцид Пољака 1943–1944. када су снаге УПА стравично побиле око 100.000 пољских цивила”, јавно је упозорио председник комитета за послове ЕУ пољског парламента Каспер Плажињски. Сејм је проценио да злочини носе елементе геноцида.

Украјина то не прихвата, а свака дебата на тему Бандере у Кијеву се одбацује као део руске пропаганде која Украјину представља као земљу којој је неопходна „денацификација”.

У мери у којој су претње фашизма и неонацизма преувеличане у Русији, у Украјини су гурнуте у страну пред много већом опасношћу стране окупације. Већина западних савезника Украјине прагматски је ћутала и на закон из 2015. по којем се националистичким организацијама – од крајње левих социјалиста преко монархиста до неофашиста – одаје признање као „борцима за украјинску државност”.

Сада се Верховна Рада позива на Бандерине „унструкције”. Украјина има многе заставе под којима треба да се бори против руске инвазије и отимања делова своје територије. Истицање Бандериног барјака је последња ствар у одбрани националног идентитета, слободе и независности.

Док Украјина покушава да се интегрише са Западом, њен озлоглашени ратни ултранационалистички покрет добија званично признање као врхунац украјинског патриотизма. Зеленског би неко од његових западних савезника морао да упозори: погрешна историја не ствара пријатељства.