Умивен и спреман за престоницу културе 2023.

С трга око споменика сликарки Надежди Петровић, који је у част ове својe рано преминулe ученицe 1955. извајао бесплатно Иван Мештровић, виде се историјски и архитектонски најважнија здања у Чачку. Овај призор потврђује и занимљиву чињеницу да је у Србији и јужно од Дунава почетком 20. века стигла сецесија. Нови декоративни стил градње, као и примесе барока украсили су и нека класична здања града на Западној Морави.

У сусрет проглашењу Чачка за Националну престоницу културе 2023. године новинари су се окупили на поменутом тргу испред гимназије, око штафелаја неколико сликара с којима су заједно насликали здање познате цркве преко пута.

Гимназија никла по Вуковом налогу

Гимназија у Чачку основана је по налогу Вука Караџића још 1837. године, али се у садашњој згради у класичном стилу, с примесама и сецесије и српског народног стила, налази од двадесетих година 20. века. Здање је 1912. пројектовао Драгутин Маслаћ. У дворишту гимназије откривени су археолошки остаци из римског доба, какви су нађени и испод терасе реновираног хотела „Београд” из 1900. године – типичног здања с луковима сецесије, поносно показује водич Ана Бојовић.

Црква Вазнесења Господњег коју смо сликали, некадашњи манастир Богородице Градачке, задужбина је жупана Страцимира, брата Стефана Немање. Споменик је културе из 12. века. Богородица Градачка се као манастир изједначавао по значају са Студеницом и Хиландаром, а у турском периоду претворен је и у џамију, коју је 1834. Јован Обреновић преправио у цркву. Иконостас је израдио Живко Павловић, познат по стилу традиционализма, са 48 икона и шест старозаветних представа. Средњовековна црква је обнављана више пута, а у 19. веку добила је и барокне елементе и торањ, по угледу на тадашњу угарску градњу, да би потом била преправљана по угледу на рашке храмове из 12. века.

На раскрсници, на којој су гимназија с једне и црква дијагонално с друге стране улице, налазе се и импозантне барокно украшене зграде Економске школе из 1903. и Међуопштинског архива у згради бившег начелства из 1877. године.

С раскрснице, домаћин Слободан Чворовић, признати туристички посленик, одводи новинаре до здања Народног музеја. Још између два светска рата вишеспратни Конак Јована Обреновића из 1835. коришћен је за излагање експоната музеја. Изложена су вредна сведочанства од праисторије до краја средњег века, потом из цркава чачанског краја, али и устанака. Актуелне изложбе организују се у Галерији Народног музеја, смештеној у приземљу здања старог начелства.

Сликарска соба у галерији „Надежда Петровић”

У продужетку улице, у здању бивше занатске школе, улазимо у галерију „Надежда Петровић”. Директор Бранко Ћаловић упућује нас у завичајну собу зачетнице српске модерне уметности и јужноевропских ликовних колонија, потомак Светозара Милетића и сестре Растка Петровића, иако је кратко после рођења живела у Чачку.

 „Пролазимо” кроз периоде сликарства сецесије, импресионизма и фовизма све до Надеждине подршке Апису у идеалима уједињења српства и до њеног храброг сликања наше војске на ратиштима на којима је била добровољна болничарка, да би 1915. умрла од тифуса у 42. години. У музеју је изложен и нацрт наше новчанице с њеним ликом.

Дису у част

По изласку, пролазимо поред бисте Чачанина Владислава Петковића Диса, док неко рецитује „Можда спава са очима изван сваког зла...” Причу о уметничком благу Чачка заокружује етно-поставка у дворишту музеја у којем се, додаје Ана Бојовић, у „престоници културе 2023. очекују нове поставке”.

Осим споменика војводи Степи Степановићу који је у Чачку провео последње дане, сликали смо и најстарији и највећи фикус на Балкану, који се протеже 38 метара поред прозора Дома културе, изнад центра града у којем је 2011. пројектована и прва „зелена кућа” у тамо основаном Научно-технолошком парку. Обновљен је и градски бедем, сада стаза за шетњу, грађен радним акцијама после поплава 1964. године.

На изласку из града, испраћени тортом на којој је неко од старих посластичара прецизно исцртао главне грађевине да их не заборавимо, посетили смо Музеј „Шкоде”, у којем нам је Марија Костић представила олдтајмере и развој ауто-производње у Чачку. Истом граду у којем смо се претходне вечери „ушушкали” на фотографији испред сачуване јорганџијске радње.

Слоган „Чачанска родна” по шљиви

 „Чачанска родна” слоган је града проглашеног Националном престоницом културе 2023. године. Слоган је инспирисан именом посебне сорте шљиве, надалеко препознатљивом чачанском пољопривредном производу насталом у Институту за воћарство Чачка. Кроз овај мото предочена је идеја целог пројекта – визија Чачка као вековног плодног (родног) тла за развој културе, уметности, духовности, али и науке, привреде, туризма, спорта...

У 2023. години Чачак обележава неколико великих јубилеја: 175 година од првог читалаштва у том граду, 75 година од оснивања компаније „Слобода”, 60 година од Дисовог пролећа, 50 година од почетка изласка важног часописа „Градац”, 30 година од Отворене књиге Балкана, затим су ту „Круг”, „Уметност и папир”...

Чачак је познат као град Надежде Петровић, Владислава Петковића Диса, Танаска Рајића, Соње Савић, војводе Степе, Пурише Ђорђевића, Драгана Кићановића, Жељка Обрадовића и многих других значајних личности из историје, културе и спорта.

„Чачанска родна” током 2023. године биће представљена кроз четири подтеме које заједно стварају једну целину, тј. сублимирају културни профил града: „На Слободи”, „На Морави”, На раскршћу”, „На калдрми”. Свака од њих на особен начин приказује најважније елементе текуће културне продукције, али и богатство националне и завичајне баштине.

О. П.