Ко бежи од Божића и од Васкрса, ради то у своје име

„Принцеза за Божић”, „Божић у Бечу”, „Божићни воз”, само су неки од популарних божићних ТВ филмова из америчке продукције „Холмарк” који се годинама „врте” на малом екрану. Листа празничних остварења заиста је дуга јер на годишњем нивоу из „Холмаркове” ТВ кухиње изађе око четрдесет нових наслова по истој матрици – љубавна чуда на Божић. И код нас се радо прате приче у божићном духу, али западном. Оне у духу православља о овом великом празнику ретко се снимају, а оне које су давно снимљене – ретко се репризирају. Зашто је то тако? Зашто бежимо од приказа Божића на малом екрану?

Медијски стручњак и културолог Маја Вукадиновић каже да је културна традиција Божића другачија на Западу од оне код нас, па тако медијско представљање овог празника не може бити исто. „У потрошачком друштву и Божић је на одређен начин спектакуларизован и око њега се ствара конзумеристичка атмосфера. Део тог медијског спектакла су и филмови с божићном тематиком. Публика и код нас воли да их гледа јер су топли, забавни и одишу празничном атмосфером”, сматра наша саговорница.

Божић код нас, како каже, нема исти карактер као на Западу, па је сасвим логично што наши телевизијски канали на један сведенији, софистициранији начин обележавају тај празник.

„Стиче се утисак да је медијска репрезентација Божића прилично стандардизована и да се не праве креативни искораци, ни на једној телевизији. С друге стране, као миран и породични празник, Божић се не може лако уклопити у доминантне наративе данашњег играног и серијског програма”, подвлачи Маја Вукадиновић.

За Божић на малим екранима преовладавају репризе популарних домаћих филмова, музичке емисије са народним песмама или понеки филм о Исусу Христу који је дошао углавном из америчке продукције. РТС је једина телевизија која је снимала божићне ТВ драме. Нажалост, само у прошлости. Дуго нису ни репризиране.

Године 2004. урађен је ТВ филм „На Бадњи дан” према адаптацији дела Косте Трифковића. Две године касније снимљен је „Полажајник”, према прози Бранислава Нушића. Године 2007. настао је ТВ филм „Божићна печеница” (адаптација новеле Стевана Сремца), а 2015 – „Уочи Божића” према двема кратким причама Бранислава Нушића. Већину њих адаптирала је Мирјана Лазић. Добро сте прочитали, од 2015. није снимљен ниједан нови филм. РТС је решио да своје гледаоце едукује и забави другим садржајем.

Сада је главни новогодишњи програм на РТС-у, како сматра продуцент Зоран Јанковић из „Кошутњак филма”, народно весеље, као што раде неке комерцијалне телевизије. „Нажалост, ниједна комерцијална телевизија није се бавила божићним ТВ драмама, што је велика штета”, додаје Јанковић.

Некадашњи уредник у Редакцији драмског програма РТС-а у пензији и драматург, Мирјана Лазић, сећа се времена када је настала идеја о лепим божићним филмовима. „У нашој редакцији јавила се идеја да се сними божићна драма после које се успоставила срећна традиција малог, али веома значајног низа уметничких остварења на ову тему. Одјек је био неочекивано велики, гледаоци су са одушевљењем примили ово освежење репертоара. Драго ми је што сам била сценариста и уредник већине божићних драма. Чак и када се та срећна традиција прекинула, сваког Божића су репризиране постојеће и гледаност им није опадала. У последње време нема ни реприза. Жао ми је због тога”, каже наша саговорница.

Не само да нема наших божићних ТВ филмова, нема ни специјалних епизода популарних серија. Креатори овдашњих ТВ сага, за разлику од њихових колега у свету, нису били надахнути божићном традицијом код нас коју би уврстили у гледане пројекте попут „Радио Милеве”, „Игре судбине”, „Камионџија”... Част изузецима. Такав је Радош Бајић и популарна серија „Село гори а баба се чешља” из 2007.

„У мојој фамилији Божић је одувек био и остао величанствен празник, најрадоснији дан у хришћана који доноси радост у срца и дом. Та осећања, као и обичаје, преносим у приче које приповедам кроз своје филмове и серије. У сваки сам уткао мотиве наше традиције. Сматрам да је једна од улога уметности управо да негује и преноси исправне друштвене и моралне вредности, чинећи на тај начин уметнике и ауторе просветитељима. Сетимо се сцене из једне од епизода серије ’Село гори а баба се чешља’ у којој Радашин на Бадњи дан, свечано одевен у везену кошуљу и микаде, води сина Драгана у шуму да секу бадњак, учећи га како да пази да ухвати први ивер, јер у народу постоји веровање да не сме да падне на земљу”, каже Бајић. У новијим серијама оваквих сцена нема.

Многи сматрају да је укључивање Божића у поп културу, посебно у ТВ филмове, дошло управо са Запада. Мирјана Лазић сматра да смо умногоме прихватили лоше трендове Запада, али да то није суштински проблем.

„Наш проблем је што нам се сугерише, на разне начине, да се одрекнемо себе и оног највреднијег у нама. Ипак, верујем да смо ми мало јачи од тих трендова, а и од телевизије. Ко бежи од Божића и од Васкрса, ради то у своје име”, закључила је Мирјана Лазић.

Додала је да би Јавни сервис требало да има слуха за жеље гледалаца и да не прекида успостављена очекивања када су у питању квалитетни играни садржаји. А посебно они који, како истиче, буде радост и веру у живот кроз празничну атмосферу и софистицирани хумор.