Драгуљи Србије у ризници човечанства

Када је 1. децембра прошле године објављено да је српска шљивовица уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, добар део овдашње јавности био је готово опијен. Коментари у стилу да сада имамо јак извозни адут и да ће наша ракија од шљиве покорити светско тржиште жестоких пића, били су доказ да „унесковача” и те како може да ошамути. Нарочито ако се не прочита пажљиво оно што пише на „етикети”...

– На Репрезентативну листу су заправо уписане наше друштвене праксе и знања у вези с припремом и употребом традиционалног пића од шљиве, а не ракија шљивовица као комерцијални производ – објашњава виши кустос Данијела Филиповић, координатор Центра за нематеријално културно наслеђе Србије (ЦНКНС) при Етнографском музеју у Београду.

Ово је иначе пети драгуљ „живе баштине” Србије који је уврштен у ризницу човечанства. Претходно, место на Унесковој Репрезентативној листи завределе су породична слава (2014), народна игра коло (2017), певање уз гусле (2018) и злакуско лончарство (2020).

Уписом шљивовице на 17. заседању Унесковог Међувладиног комитета за очување нематеријалног културног наслеђа, одржаном крајем прошле године у Мароку, заокружена је деценија рада ЦНКНС, институције којој је поверено вођење Националног регистра нематеријалног културног наслеђа, на чијем попису је данас 57 ставки.

Формално, све је почело у мају 2010, када је Народна скупштина ратификовала Унескову Декларацију о очувању нематеријалног културног наслеђа. Током наредне две године, Министарство културе организовало је мноштво едукативних програма широм земље. Музејски делатници су обучавани како да препознају и документују елементе баштине која се у виду обичаја, плесова, ритуала или специфичних знања и вештина преноси с генерације на генерацију, учвршћује идентитет заједнице и осећај припадништва. Паралелно се разговарало и са завичајним и фолклорним удружењима, невладиним организацијама, локалним самоуправама, заједницама националних мањина. Створена је широка база заинтересованих за идентификацију свега што је на тлу Србије „жива баштина”, односно витална традиција за коју се с правом верује да задуго неће згаснути.

Да је „терен” одлично припремљен, видело се чим је 2012. оформљен Национални регистар нематеријалног културног наслеђа: током те прве године, уписано је чак 27 ставки, скоро половина од укупног садашњег броја. Из овог иницијалног корпуса су и потоњи уписници на Унескову Репрезентативну листу – породична слава, коло, певање уз гусле и злакуско лончарство, док је шљивовица у Национални регистар увршћена 2015.

– Ажурирање регистра једна је од обавеза коју смо 2010. преузели ратификовањем Унескове Конвенције. То значи и редован упис нових елемената и стално праћење евидентираних, да би се видело да ли уписана нематеријална баштина живи и развија се у заједници у којој је настала и која је јемац њеног опстанка. Уколико то није случај, она ће бити избрисана из регистра – каже кустос Данијела Филиповић, додајући да таквих случајева до сада није било. А није се догодило ни да Национални комитет за нематеријално културно наслеђе, који доноси коначну одлуку о упису, одбије неку кандидатуру.

То не значи да су критеријуми благи, истиче Филиповићева, већ показује да се до највише инстанце одлучивања стиже кроз густо процедурално сито.

– У поступку кандидовања врло је важна улога регионалних координатора ЦНКНС, којих сада има седам: за Војводину, Београд, централну, западну, источну, јужну Србију и Косово и Метохију. Они обилазе терен и одржавају комуникацију с локалним заједницама, помажући им да препознају елементе нематеријалног културног наслеђа. Потенцијалне предлагаче едукују како да формулишу кандидатуру и прикупе неопходну пратећу документацију. Овај материјал потом стиже у ЦНКНС на даљу обраду и евентуалну дораду, а затим се предлог прослеђује Комисији за упис елемената, која је задужена за стручну евалуацију. Уколико је оцена позитивна, кандидатура иде пред Национални комитет за нематеријално културно наслеђе, који доноси одлуку о упису у регистар – објашњава наша саговорница.

А до сада уписаних 57 живих баштина Србије јасно показује сву шароликост културног наслеђа. На богатој трпези су традиционалне рецептуре за пастирски белмуж од младог овчјег сира и кукурузног брашна, новопазарске мантије од лиснатог теста надевеног млевеним месом, пиротски качкаваљ, златиборски кајмак, војвођански хлеб циповка што данима остаје фришак... У улици вештих руку столују зналци и настављачи древних заната и вештина – казанџије, клесари, ћилимари, филиграни, опанчари, грнчари, ткачи... Правећи трепераву музичку завесу, јече гусле и гајде, преплићу се фруле, кавали, трубе и тамбуре, ори се врањска градска песма, певање из вика и ојкање...

Из овог трезора, Национални комитет за нематеријално културно наслеђе и Министарство културе ће ускоро одредити следећег номинованог за упис на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Фаворит је пиротско ћилимарство, то јест вештина израде ћилима на вертикалном разбоју, са специфичном орнаментиком која је временом прерасла у национални визуелни симбол. Други најозбиљнији кандидат јесте нaивнo сликaрствo самоуких ликовних уметника из редова словачке етничке заједнице, којих је понајвише у војвођанској општини Ковачица. Наравно, изборна изненађења су увек могућа, тим пре што, теоретски, сви уписани у Национални регистар имају право да буду предложени за Репрезентативну листу Унеска.

Пиће уткано у многе обичаје

Номинациони досије за шљивовицу је био комплекснији од сва четири претходна које је ЦКНС припремао, јер су с овим пићем повезани различити облици нематеријалног културног наслеђа.

– Узгој аутохтоних сорти шљиве подразумева знања и вештине које се преносе с генерације на генерацију. Моба у време бербе обичај је који окупља и повезује чланове заједнице. Док се седи око казана у коме се пече ракија, испредају се приче, пошалице и анегдоте, чиме се чува и обогаћује приповедачка традиција – описује Филиповићева значај пића утканог у многе обичаје, пића уз које се одвајкада наздравља, слави, весели, дочекује, испраћа и оплакује.

Значај шљивовице препознао је и Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа, па је на заседању у Рабату наша номинација прихваћена без додатних питања и тражења допунских објашњења. Тако смо се, фигуративно речено, куцнули с Кубом, којој је на истом заседању на Репрезентативну листу уписана традиционална вештина прављења рума. И „сели за сто” с Белгијом (која је 2016. уписала културу пива) и Грузијом, чија је традиција прављења вина на Унесковој Репрезентативној листи од 2013. године.