Лагање окривљеног није доказ кривице

Полиграф не разликује лаж од истине, већ само детектује страх. Зато се не користи као доказ, већ може бити оперативна радња која ће полицији дати одређене индиције. Закон о полицији прописује да је неопходан пристанак испитаника, а у пракси је познато да јавне личности понекад саме захтевају полиграфско тестирање, а затим се похвале у медијима да су прошле детектор лажи и да су, према томе, невине.

Зато се резултат теста на полиграфу у лаичкој јавности доживљава као нека врста пресуде, иако нема никакву доказну снагу у кривичном поступку, без обзира на то да ли је особа „пала” или је „прошла” овај тест.

– Одувек је својеврсни „сан” свих који су се бавили откривањем, разјашњавањем и доказивањем кривичних дела, био стварање ефикасних могућности за поуздано разликовање истине и лажи у исказима осумњичених и других особа повезаних са кривичним делом. Уређаји жаргонски познати као детектори лажи, последњих година изузетно су популарна тема у средствима јавног информисања, када се често резултати полиграфског тестирања третирају било као врхунски доказ кривице онога ко је на таквом „тесту пао”, било као некакав апсолутан доказ његове невиности. Ни једно ни друго није тачно, јер ни полиграф ни други слични уређаји уопште не детектују лаж или истину. Лагање окривљеног, само по себи, није доказ његове кривице, мада свакако има одговарајући индицијални значај – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду и судија Уставног суда Србије.

Полиграф региструје четири основне физиолошке реакције, које се сматрају „маркерима стреса”, а то су крвни притисак, срчана фреквенца, ритам и дубина дисања и електропроводљивост коже. Показује стрес код испитаника онда када на конкретно питање даје неистинит одговор, односно када свесно изговара лаж.

Међутим, људи могу да лажу и из неких других разлога, а не зато што су извршиоци кривичног дела. Могу да лажу о томе где су били претходне ноћи, иако су се налазили далеко од места злочина. Стресне физиолошке реакције на одређена питања могу имати везе са неким сасвим другим околностима, на пример са породичним и пословним односима, неверством, или чак са извршењем неког другог кривичног дела.

Полиграф се зато користи из криминалистичко-тактичких разлога, а резултати теста имају искључиво оријентациони карактер за поступање полиције у предистражном процесу, напомиње професор.

– У древној Индији и старој Кини, за „откривање” лажи коришћена је шака пиринча, коју осумњичени треба да жваће одређено време, а онда да испљуне на лист смокве. Уколико су зрна пиринча била сува, то је сматрано поузданом индикацијом да је човек лагао. Такав закључак се заснивао на логици да би осумњичени морао да буде под стресом, због чега има сува уста јер није способан да нормално лучи пљувачку. Исти принцип у суштини користе и модерни детектори лажи, који региструју одређене физиолошке реакције типичне за човека који не говори истину на постављена питања – објашњава професор Шкулић.

Основна идеја је да се лагање манифестује у телесним реакцијама, па се тако људи када лажу појачано зноје, убрзава им се пулс, мења крвни притисак, дисање постаје неуједначено или убрзано. Човек који лаже крши прсте, дотиче одређене делове тела или лица, говори превише убрзано или сасвим успорено.

– Чувени „отац” психоанализе Зигмунд Фројд тврдио је да ниједан смртник није способан да заиста уверљиво лаже, те да ко има очи да види и уши да чује – може увек разликовати лажи од истине. Међутим, лагање осумњиченог често не значи да се заиста и увек ради о кривцу, али лаж свакако није без значаја, нарочито када се доведе у везу са другим индицијама, али и непосредним доказима у конкретном случају. То је и био основни разлог за бројне покушаје да се употребом одговарајућег поузданог инструмента, и научно утемељеног метода омогући откривање и регистровање лажи – наводи др Шкулић.

Још од половине 19. века научници широм света трудили су се да конструишу такву машину. Швајцарски психијатар и психолог Карл Густав Јунг користио је почетком 20. века галванометар. Овим инструментом мерио је отпор који кожа пружа приликом пропуштања струје ниског напона, што се заснивало на томе да испитаник суочен са питањем на које изговара лаж почиње да се зноји, а влажна кожа постаје бољи проводник струје него сува.

Сматра се да је полиграф први патентирао Леонард Килер, са универзитета Беркли, који је вешто рекламирао свој проналазак као детектор лажи, а реч је о уређају који региструје страх и степен узнемирености испитаника помоћу телесних параметара, који су бележени на циркуларној ролни папира путем посебних писача. Тако је и настао термин полиграф, који значи „вишеписач” или „мултибележник”.

– На сличан начин функционишу и савремени полиграфи, али они најчешће не користе „писаљке” нити хартију, већ се физиолошке функције мере одговарајућим сензорима и региструју преко рачунара, односно лаптопа, који су опремљени посебним софтвером и повезани са мерним инструментима – објашњава др Шкулић.

Више информација од полиграфа данас може дати уређај за снимање можданих таласа – енцелофалограф. Мерењем активности мозга региструје се да ли осумњичени у односу на одређене садржаје који му се представљају већ поседује информације, односно да ли их препознаје, јер су претходно већ похрањени у његовој меморији.

– Сматра се да нико није у стању да сузбије своје реакције које се мере применом „можданих отисака прстију”. Кривци се одају тиме што реагују на информације које су им познате, као што су фотографије жртве и слика места догађаја. Ова метода је у САД први пут примењена 1999. године у Мисурију, на серијском убици Џемсу Гриндеру. Приказиване су му фотографије жртава неразјашњених убистава, на шта је он показао релевантне мождане реакције, што је потом резултирало и његовим формалним признањем кривице за силовање и убиство Џулије Хелтон, након чега је за то кривично дело, као и за убиство три друге жене, осуђен на казну доживотног затвора – наводи професор.

Историја коришћења полиграфа је препуна како „успешних” тестирања, тако и грешака, односно извођења погрешних закључака, указује наш саговорник. Догађало се и да прави кривци преваре полиграф.

Серијски убица преварио машину

ФБИ је 1984. године подвргао тестирању осумњиченог за серијска убиства који је успешно прошао полиграфско испитивање. Због тога се нашао на слободи и извршио још читав низ убистава.

Због овог случаја, али и других грешака, америчко правосуђе је изразито скептично према коришћењу детектора лажи па резултати полиграфских тестирања у највећем броју случајева нису имали било какву доказну веродостојност у судском поступку. Ипак, полиграф је широко примењиван за проверу лојалности у пословним компанијама, америчкој војсци и тајним службама. Један двоструки агент успео је да га превари два пута.