Ко је „линијаш”

Реаговање на текст „Доктори на ’линији’”, „Политика”, 21. децембар

Председник Српског лекарског друштва Радоје Чоловић у само два дана напада ме скоро истим речима у „Данасу” и „Политици”. Смета му што сам, како он каже, у „абстракту” користио „недоличне речи”. Јесам поменуо спрдњу, али погледајмо контекст: „Потпуно неспремно је дочекана пандемија. Нису схваћени њени потенцијали, па се на њу гледало прво са спрдњом, а затим са очајем.” Шта је ту нетачно?

Други израз који га је погодио је „кривотворење података”. Ту чињеницу више не оспоравају ни чланови Кризног штаба, тако да председник остаје можда још једина брана очигледној истини и то са „аргументима” који не приличе његовој функцији.

Међутим, није реч о једном сажетку (апстракту), већ о председниковој одлуци да организује Конгрес лекара без помињања ковида 19. Много труда сам летос уложио да њега и његове сараднике убедим како би била историјска срамота за СЛД да остане слеп за највећи изазов с којим се суочило наше здравство за последњих пола века. Председник је попустио, али је скуп припремљен на начин да се не допусти ниједан неусклађен тон и уз практично онемогућену дискусију. И даље тврдим да ће неспремност СЛД да дозволи критичну анализу добрих и лоших страна сузбијања ковида 19 умањити нашу способност да се суочимо са наредним сличним изазовом.

Остаје председниково ликовање што нисам „на линији”. Животни мото ми је да интелектуалац мора критички да промишља стварност. Деведесетих сам се оглашавао у „Нашој борби” и „Данасу”, према демократама сам био наглашено оштар, 2012. сам се чак залагао за „беле листиће”, а не штедим ни постојећу власт. За све то време председник се понашао као девојчица занета играњем „школице” – важно је било само да не пређе линију.

Управо ту се испољава председниково „чојство”. Он стоички трпи критике колега што дозвољава да поједини властима блиски лекари антинаучним ставовима урушавају углед професије, па сачекује у бусији „тандем” Делић – Радовановић као сигурну мету. Њих нема ко да штити, али да ли председник заиста мисли да ће свет бити лепше место за живот ако ућутка и та два танушна гласа? Да ли га такво „испуњавање дужности” чини поносним?

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији