Ko je „linijaš”

Reagovanje na tekst „Doktori na ’liniji’”, „Politika”, 21. decembar

Predsednik Srpskog lekarskog društva Radoje Čolović u samo dva dana napada me skoro istim rečima u „Danasu” i „Politici”. Smeta mu što sam, kako on kaže, u „abstraktu” koristio „nedolične reči”. Jesam pomenuo sprdnju, ali pogledajmo kontekst: „Potpuno nespremno je dočekana pandemija. Nisu shvaćeni njeni potencijali, pa se na nju gledalo prvo sa sprdnjom, a zatim sa očajem.” Šta je tu netačno?

Drugi izraz koji ga je pogodio je „krivotvorenje podataka”. Tu činjenicu više ne osporavaju ni članovi Kriznog štaba, tako da predsednik ostaje možda još jedina brana očiglednoj istini i to sa „argumentima” koji ne priliče njegovoj funkciji.

Međutim, nije reč o jednom sažetku (apstraktu), već o predsednikovoj odluci da organizuje Kongres lekara bez pominjanja kovida 19. Mnogo truda sam letos uložio da njega i njegove saradnike ubedim kako bi bila istorijska sramota za SLD da ostane slep za najveći izazov s kojim se suočilo naše zdravstvo za poslednjih pola veka. Predsednik je popustio, ali je skup pripremljen na način da se ne dopusti nijedan neusklađen ton i uz praktično onemogućenu diskusiju. I dalje tvrdim da će nespremnost SLD da dozvoli kritičnu analizu dobrih i loših strana suzbijanja kovida 19 umanjiti našu sposobnost da se suočimo sa narednim sličnim izazovom.

Ostaje predsednikovo likovanje što nisam „na liniji”. Životni moto mi je da intelektualac mora kritički da promišlja stvarnost. Devedesetih sam se oglašavao u „Našoj borbi” i „Danasu”, prema demokratama sam bio naglašeno oštar, 2012. sam se čak zalagao za „bele listiće”, a ne štedim ni postojeću vlast. Za sve to vreme predsednik se ponašao kao devojčica zaneta igranjem „školice” – važno je bilo samo da ne pređe liniju.

Upravo tu se ispoljava predsednikovo „čojstvo”. On stoički trpi kritike kolega što dozvoljava da pojedini vlastima bliski lekari antinaučnim stavovima urušavaju ugled profesije, pa sačekuje u busiji „tandem” Delić – Radovanović kao sigurnu metu. Njih nema ko da štiti, ali da li predsednik zaista misli da će svet biti lepše mesto za život ako ućutka i ta dva tanušna glasa? Da li ga takvo „ispunjavanje dužnosti” čini ponosnim?

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji