Шумама Фрушке горе намењено радикално газдовање

Нови Сад – Фрушка гора је најстарији национални парк у Србији и шуме су овде под посебном заштитом од 1960. године, када је тај парк основан, али се већ дуже време и чешће него раније на планинским обронцима могу видети гомиле посеченог дрвећа. Та стабла, наизглед здрава и очувана, изазивају забринутост код људи који се питају да ли се ради о радикалној сечи и како се газдује шумом. То је и дословно шумско благо Војводине, јер је пошумљеност Војводине изузетно мала и званично је процењено да је овом делу панонске равнице потребно двоструко више површина под шумама него сада, ако желимо да се приближимо стандардима развијених европских земаља. Забринути човек, љубитељ природе или грађанин у потрази за правом на здраво окружење, може да постави и питање бавимо ли се шумама све више због економије и зараде, или их посматрамо као плућа и штит животне околине.

На Институту за низијско шумарство и заштиту животне околине у Новом Саду сматрају да је шумама Фрушке горе потребно радикално газдовање. Др Братислав Матовић, научник института, који је део свог истраживања усмерио на проблем газдовања фрушкогорским шумама, објаснио је на шта конкретно мисли када то каже.

– Фрушке горе су посебно заштићене јер је ту шездесетак година национални парк, што то захтева и специфични приступ газдовању. С друге стране, да су те шуме у највећој мери изданичке, што значи да стабла нису расла из семена него из изданака, пањева, па су најчешће слабијег квалитета и теже се обнављају – каже Матовић.

Ако желимо да сачувамо врсте дрвећа које се овде јављају – букву и храст китњак, онда се проблем обнове тих шума, сматра др Матовић, неће лако решити редовним газдовањем.

„Потребно је ангажовање државе, разумевање и политичких структура и различитих невладиних организација, јер се газдовање шумама посматра најчешће једнострано. Највероватније ћемо морати, ако желимо да сачувамо врсте које су најважније за Фрушку гору, спроводити радикалне мере како бисмо изданачке шуме превели у високе шуме. То не значи да треба ограничити сечу, напротив. Ако бисмо ограничили сечу, ми бисмо те главне врсте, нарочито храст китњак, изгубили”, казао је овај стручњак са института, на маргинама церемоније током које су недавно у тој установи пуштене у рад соларне електране.

Храст би могао да се изгуби, према његовом објашњењу, ако се шумом не газдује, јер овде постоје инвазивне врсте попут липе, које могу да повећају своје учешће, рецимо, са садашњих 40-50 одсто на 80 одсто.

„Морамо радикално да покушамо да тим врстама створимо услове да се природно обнове. А то често оставља утисак да се на великим површинама спроводе радикалне сече. Дешава се нажалост и да се неке површине обнове, а неке се не обнове”, каже др Матовић.

Тамо где није било обнове преостаје да се проблем реши вештачким пошумљавањем, али напомиње да је то скупо и компликовано.

„Поента је да сачувамо такве врсте дрвећа, по цену и тога што то јавност види као проблем”, казао је виши научни сарадник Института за низијско шумарство и заштиту животне средине.