Како играш шах – такав си човек

Шах никоме не може да шкоди, може само да помогне. Шах је спој науке, уметности, културе, спорта − више је од игре. Греше они који мисле да је то досадна разбибрига за пензионере, која може да се научи за два дана. Напротив, то је прелепа игра у којој се уче животне лекције, која подстиче критичко и стратешко размишљање и разбија предрасуде. То је игра у којој се померају границе, проналази излаз из мат позиције чак и када се чини да је немогуће извојевати победу на 64 квадратна поља по којима се црни и бели пешаци, скакачи, ловци, топови, даме и краљеви, крећу опрезно, одмереним и промишљеним корацима, по правилу такнуто-макнуто. Тако о шаху говори Алекса Мићић, шеснаестогодишњак из Крагујевца који је недавно завредео титулу Фиде-мајстора Светске шаховске федерације.

− Како играш шах – такав си човек! Ја играм нападачки, без страха, такав сам и у стварности – отворен. Научио сам да играм шах с дедом, имао сам осам или девет година. Као једанаестогодишњак, без икаквих озбиљних припрема, наступио сам на општинском такмичењу града Крагујевца и победио скоро све противнике, који су тада већ посвећено тренирали шах, и освојио треће место. Након тога сам и ја почео да тренирам, дошао сам код тренера Зорана Новоселског у „Раднички Водовод”, шаховски клуб у којем сам и данас, али сада тренирам с Бранком Тадићем − појашњава Алекса.

Откако је почео да тренира шах, много је брже напредовао. Упоредо с редовним тренинзима посвећено је вежбао и код куће, гледао потезе и партије онлајн, читао доступну литературу о свакој фази игре: отварању, средишњици и завршници и полако се усавршавао.

− Да би се дошло до титуле Фиде-мајстора потребне су године рада, да се редовно играју такмичарски турнири, да се из пораза – научи и да се не праве исте грешке. Не знам колико сам до сада одиграо шаховских партија, само на такмичарским турнирима сигурно око 1.000. Кад сте почетник нисте ни у једној категорији, а степенице којима се полако иде ка професионалним титулама су, редом: четврта категорија, трећа, друга, прва, па онда постајете мајсторски кандидат. Затим следи Фиде-мајстор, а након тога интермајстор и као круна велемајстор. Фиде-мајстора који још нису пунолетни у Србији има петнаестак, сви се дружимо, стално се срећемо на турнирима. Бити Фиде-мајстор са 16 година у Србији је успех, велика титула, док су, рецимо, у Индији или Русији шахисти тог узраста велемајстори − објашњава Алекса.

Он примећује да у Србији деца, нажалост, нису довољно мотивисана да се посвете шаху, да се у остале спортове улаже много више, и као главни проблем истиче то што сав терет обезбеђивања адекватних услова за напредовање младих шахиста пада на плећа родитеља.

− О шаху се недовољно говори, а увек има шта да се каже. Неки потези су величанствени да не могу да верујем очима, због тога га играм. На пример, жртвујем пет фигура и онда противника матирам пешаком. Или кад сам играо с велемајстором Иваном Иванишевићем, биле су нам све фигуре на табли, а ја дословно нисам могао да померим ниједну − илуструје Алекса.

Дуже него шах тренира фудбал, игра на позицији центарфора, најистуренијег нападача, такозваног шпица, и одличан је голгетер у екипи старијих кадета ФК „Раднички” из Крагујевца. Дешавало се да мора да бира да ли ће играти на шаховском или фудбалском турниру. На последњој пријатељској утакмици пре зимске паузе у овој сезони зарадио је озбиљну спортску повреду − прелом кости потколенице. Сад мирује код куће, нога му је у гипсу.

− Да гледамо добру страну, док носим гипс моћи ћу више да се посветим шаху, то је срећа у несрећи. Фудбал тренирам од седме године, зато што волим. То јесте најпопуларнији спорт, најважнија споредна ствар на свету, највећа су такмичења, најбољи су играчи у фудбалу и он је прелеп кад га играју мајстори. Фудбал је тимски спорт, шах појединачни, а ја сам се пронашао у оба. Моји саиграчи, фудбалери, стално збијају шале на мој рачун јер играм шах, као „Шта играш то досадно за деде?” Шахисти узвраћају истом мером, па због увреженог мишљења да фудбалери нису баш најпаметнији, кажу „Шта трчиш за том лоптом?” − смеје се и прича Алекса.

Он је сада у трећем разреду Прве крагујевачке гимназије. Будући да је успешан спортиста и на фудбалском терену и на шаховској табли и да ће већ наредне школске године бити матурант наметнуло се питање да ли планира да настави образовање на спортској академији или на природно-математичком факултету.

− Мој омиљени школски предмет је историја и најближе сам одлуци да студирам права. Моја генерација прва је која би требало да полаже државну матуру, али се искрено надам да ће то поново бити одложено − истиче Алекса.