Игре око Игара

Величанствена идеја по којој би свет сваке четврте године, макар само и за двадесетак дана, требало да буде „један и јединствен” упорно се и овога пута опире и отима. Упркос непрестаним искушењима са којима се суочава најлепша спортска смотра планетарних размера.

Остаје у незабораву спектакуларно отварање овогодишњих Олимпијских игара, којим су домаћини спојили блесак старе славе своје земље и њену садашњу импресивну моћ, као и фасцинантни резултати, пре свега појединачни, који померају границе људски могућег (амерички пливач Фелпс – осам златних медаља, најбржи човек света Јамајчанин Болт), али су ту и нова варничења око старих проблема који све озбиљније и упорније угрожавају чистоту олимпијског духа: охолост политике, бездушност комерцијализације, неукротиви спонзори и разарајућа дрога која, чини се, незаустављиво хара као пошаст.

Сенка политике надвијала се над овим играма и пре него што су оне званично додељене Пекингу. Тадашњи канадски премијер Жан Кретјен је, непосредно уочи доношења одлуке, упозоравао да Кинезе због „грубог кршења људских права” неизоставно треба искључити из игре за добијање игара. Иза његових пламтећих речи о високим политичким принципима и стандардима, стајали су, како то обично и бива, голи и прагматични интереси: Торонто је био непосредни (и неуспешни) конкурент Пекингу.

„Тестирање” Кинеза, које се у неким случајевима граничило са провокацијом, интензивирано је и драматизовано непосредно пред почетак игара: политичка „кокетирања” с далај ламом, тибетска (програмирана) усијања, насртаји на олимпијску бакљу у Паризу, Лондону и Сан Франциску (то није протест, него чисто насиље и силеџијство, олимпијска бакља није само наша, она припада целом свету, упозорили су смирени Кинези), претње бојкотом и демонстративним одбијањем позива на свечано отварање.

Често хировити Џорџ Буш је бар у овом случају показао државнички рефлекс, којим није могла да се похвали, на пример, Ангела Меркел. Готово фронталне савете да не иде у Пекинг (Хилари Клинтон: Председник ни у ком случају не треба да присуствује отварању игара; Барак Обама: Било би прикладно да одбије позив; Џон Мекејн: Ја не бих отишао) реско је пресекао: ово је спортски догађај. И отишао је, шаљући, успут поруке, и прекоре, властима у Пекингу.

Хроника политичке употребе и злоупотребе игара је, иначе, дуга. Нацисти су то на драстичан начин учинили у Берлину 1936 (кад је чувени, црни, такмичар Џеси Овенс освојио четврту златну медаљу, опседнут надмоћношћу аријевске расе, Хитлер је увређено и демонстративно напустио стадион).
Повремено је бивала драматична. Запад је, да подсетимо, због совјетске инвазије у Авганистану, бојкотовао Олимпијске игре у Москви (што је била „чиста глупост”, констатовао је недавно ондашњи немачки канцелар Хелмут Шмит, признајући да је он сам попустио под притиском Вашингтона. Исток се, хладноратовском логиком, реванширао бојкотом игара у Лос Анђелесу.

Једном чак крвава и трагична: палестински терористи и „осветници” су у Минхену 1972. убили једанаест израелских спортиста.  

Напуштањем аматерске чистоте и „чедности”, отворена су врата професионализацији и комерцијализацији, при чему је бајка о витешком надметању великим делом сахрањена. Спортисти су постали „џокери” на којима се може добро зарадити. „Дебели” профити постали су јачи од националних спортских савеза и олимпијских комитета. Моћни спонзори, који су убризгавали све веће своте у своје „рекламне експонате”, временом су преузимали неприкосновену власт над врхунским спортистима.

Спонзори су, а не њихови тренери и селектори, практично одлучивали не само шта спортисти смеју да обуку и носе него и да ли ће, и када, њихова „грла” учествовати, чак и на тако престижном такмичењу као што су Олимпијске игре.

Пекинг је ових дана глобални рекламни пано, а Кина одавно изазовно тржиште. Адидас већ производи педесет одсто патика у својим кинеским фабрикама, Мекдоналдс је управо у Пекингу отворио највећи ресторан на свету, хиљадити (!) у Кини, а Кока-Кола се егзалтирано рекламира на кинеском као „пиће радости”.

Од спортиста се тражило постизање резултата који су превазилазили нормалне људске могућности. Међународни олимпијски комитет је за ове олимпијске игре предвидео близу пет хиљада допинг контрола за нешто више од десет хиљада такмичара. 

Амерички дилер Ангел Хередија, који је годинама харао светом врхунског спорта, а недавно пао у руке федералне полиције и постао њен „сведок сарадник”, спомиње у интервјуу угледном и утицајном „Шпиглу” читаву листу звучних имена којима је, каже, „донео златне медаље”.

И сам једно време спортиста, бацач диска, дизач тегова, Хередија самоуверено тврди да су изузетни резултати који се постижу, на пример у атлетици или бициклизму, по правилу, уз часне изузетке, остварени искључиво уз – допинг.

Оно што је, међутим, суморно и онеспокојавајуће у његовој причи – а њу чини аутентичном чињеница да је велики број спортиста са његове листе или већ осуђен или под истрагом – јесте констатација да готово нема спорта који није „загађен”. И она још тежа: да су комбинације које је сам справљао и за најригорозније контроле, неухватљиве!