Igre oko Igara

Veličanstvena ideja po kojoj bi svet svake četvrte godine, makar samo i za dvadesetak dana, trebalo da bude „jedan i jedinstven” uporno se i ovoga puta opire i otima. Uprkos neprestanim iskušenjima sa kojima se suočava najlepša sportska smotra planetarnih razmera.

Ostaje u nezaboravu spektakularno otvaranje ovogodišnjih Olimpijskih igara, kojim su domaćini spojili blesak stare slave svoje zemlje i njenu sadašnju impresivnu moć, kao i fascinantni rezultati, pre svega pojedinačni, koji pomeraju granice ljudski mogućeg (američki plivač Felps – osam zlatnih medalja, najbrži čovek sveta Jamajčanin Bolt), ali su tu i nova varničenja oko starih problema koji sve ozbiljnije i upornije ugrožavaju čistotu olimpijskog duha: oholost politike, bezdušnost komercijalizacije, neukrotivi sponzori i razarajuća droga koja, čini se, nezaustavljivo hara kao pošast.

Senka politike nadvijala se nad ovim igrama i pre nego što su one zvanično dodeljene Pekingu. Tadašnji kanadski premijer Žan Kretjen je, neposredno uoči donošenja odluke, upozoravao da Kineze zbog „grubog kršenja ljudskih prava” neizostavno treba isključiti iz igre za dobijanje igara. Iza njegovih plamtećih reči o visokim političkim principima i standardima, stajali su, kako to obično i biva, goli i pragmatični interesi: Toronto je bio neposredni (i neuspešni) konkurent Pekingu.

„Testiranje” Kineza, koje se u nekim slučajevima graničilo sa provokacijom, intenzivirano je i dramatizovano neposredno pred početak igara: politička „koketiranja” s dalaj lamom, tibetska (programirana) usijanja, nasrtaji na olimpijsku baklju u Parizu, Londonu i San Francisku (to nije protest, nego čisto nasilje i siledžijstvo, olimpijska baklja nije samo naša, ona pripada celom svetu, upozorili su smireni Kinezi), pretnje bojkotom i demonstrativnim odbijanjem poziva na svečano otvaranje.

Često hiroviti Džordž Buš je bar u ovom slučaju pokazao državnički refleks, kojim nije mogla da se pohvali, na primer, Angela Merkel. Gotovo frontalne savete da ne ide u Peking (Hilari Klinton: Predsednik ni u kom slučaju ne treba da prisustvuje otvaranju igara; Barak Obama: Bilo bi prikladno da odbije poziv; Džon Mekejn: Ja ne bih otišao) resko je presekao: ovo je sportski događaj. I otišao je, šaljući, usput poruke, i prekore, vlastima u Pekingu.

Hronika političke upotrebe i zloupotrebe igara je, inače, duga. Nacisti su to na drastičan način učinili u Berlinu 1936 (kad je čuveni, crni, takmičar Džesi Ovens osvojio četvrtu zlatnu medalju, opsednut nadmoćnošću arijevske rase, Hitler je uvređeno i demonstrativno napustio stadion).
Povremeno je bivala dramatična. Zapad je, da podsetimo, zbog sovjetske invazije u Avganistanu, bojkotovao Olimpijske igre u Moskvi (što je bila „čista glupost”, konstatovao je nedavno ondašnji nemački kancelar Helmut Šmit, priznajući da je on sam popustio pod pritiskom Vašingtona. Istok se, hladnoratovskom logikom, revanširao bojkotom igara u Los Anđelesu.

Jednom čak krvava i tragična: palestinski teroristi i „osvetnici” su u Minhenu 1972. ubili jedanaest izraelskih sportista.  

Napuštanjem amaterske čistote i „čednosti”, otvorena su vrata profesionalizaciji i komercijalizaciji, pri čemu je bajka o viteškom nadmetanju velikim delom sahranjena. Sportisti su postali „džokeri” na kojima se može dobro zaraditi. „Debeli” profiti postali su jači od nacionalnih sportskih saveza i olimpijskih komiteta. Moćni sponzori, koji su ubrizgavali sve veće svote u svoje „reklamne eksponate”, vremenom su preuzimali neprikosnovenu vlast nad vrhunskim sportistima.

Sponzori su, a ne njihovi treneri i selektori, praktično odlučivali ne samo šta sportisti smeju da obuku i nose nego i da li će, i kada, njihova „grla” učestvovati, čak i na tako prestižnom takmičenju kao što su Olimpijske igre.

Peking je ovih dana globalni reklamni pano, a Kina odavno izazovno tržište. Adidas već proizvodi pedeset odsto patika u svojim kineskim fabrikama, Mekdonalds je upravo u Pekingu otvorio najveći restoran na svetu, hiljaditi (!) u Kini, a Koka-Kola se egzaltirano reklamira na kineskom kao „piće radosti”.

Od sportista se tražilo postizanje rezultata koji su prevazilazili normalne ljudske mogućnosti. Međunarodni olimpijski komitet je za ove olimpijske igre predvideo blizu pet hiljada doping kontrola za nešto više od deset hiljada takmičara. 

Američki diler Angel Heredija, koji je godinama harao svetom vrhunskog sporta, a nedavno pao u ruke federalne policije i postao njen „svedok saradnik”, spominje u intervjuu uglednom i uticajnom „Špiglu” čitavu listu zvučnih imena kojima je, kaže, „doneo zlatne medalje”.

I sam jedno vreme sportista, bacač diska, dizač tegova, Heredija samouvereno tvrdi da su izuzetni rezultati koji se postižu, na primer u atletici ili biciklizmu, po pravilu, uz časne izuzetke, ostvareni isključivo uz – doping.

Ono što je, međutim, sumorno i onespokojavajuće u njegovoj priči – a nju čini autentičnom činjenica da je veliki broj sportista sa njegove liste ili već osuđen ili pod istragom – jeste konstatacija da gotovo nema sporta koji nije „zagađen”. I ona još teža: da su kombinacije koje je sam spravljao i za najrigoroznije kontrole, neuhvatljive!