Златни лет кинеског змаја

У настојању да се свету представи у најбољем светлу, Кина није жалила ни пара ни труда – потрошила је чак 43 милијарде долара, далеко више од донедавно рекордних 15 милијарди, колико је коштала Олимпијада у Грчкој 2004. Тешко да ће неко у Кини рећи да су то бачене паре.

Ове Олимпијске игре за Кинезе имају двоструки значај – послужиле су смиривањуприлика у земљи (упркос демонстрацијама на Тибету и провокацијама у Синђангу) и истовремено целом свету пласирале слику успешне, развијене и модерне Кине.

У ових 16 олимпијских дана у Пекингу, под слоганом „Један свет, један сан”, Кина је била отворенија него икада у својој историји. Није ли то управо оно што је свет очекивао?

Као и Кина, уосталом, која је показала да је ближа модерном свету откако, током протеклих 30 година, доживљава убрзан преображај кроз економске, политичке и друштвене реформе.

Кина је успела да свету приреди најбоље Олимпијске игре у историји и да све то изведе са завидном организационом спретношћу. Олимпијада у Пекингу била је врхунска патриотска обавеза Кинеза и питање националне части, угледа и престижа.

Кинески ловци на спортске таленте пре четири године кренули су у потрагу, мерили девојчицама и дечацима капацитет плућа, ширину рамена, дужину руку и ногу, величину шака и стопала, а потом, најперспективније регрутовали у спортске школе.

Затим, осам часова тренинга, шест пута недељно, уз плату од 100 долара месечно. Али, Олимпијада се не пропушта, а медаље доносе славу и новац. За злато, рецимо, 100.000 долара.

У припремама за Олимпијаду у Пекингу учествовало је чак 3.600 кинеских спортиста, од којих је одабранонајбољих 200 и у њих уложено 18 милијарди долара у жељи да престигну САД по броју медаља.

Иако сви знамо да Кина до сада на Играма има знатно више златних медаља од САД (49-34), „Њујорк тајмс” је објавио листу према којој су амерички спортисти најуспешнији на Олимпијади јер имају укупно највише медаља, рачунајући и сребрне и бронзане.Тако је Америка остала светска сила број један и на спортском плану јер има 106 медаља, а Кинези 96.

Таква рачуница, пак, не важи у Кини: злато ипак најјаче сија, кажу. И наводе кинеске неприкосновене звезде: стонотенисера Ма Лина, стонотенисерку Џанг Јининг, пливачицу Лиу Циге, скакача у воду Хе Чонга, џудисткињу Сијан Донгмеи, гимнастичаре Јанг Веија, Ђоу Каија, Сијао Чина и остале.

„Придруживање Кине олимпијској породици тесно је повезано са процесом њених економских реформи и отварања, њеним брзим развојем и модернизацијом, њеним стремљењима ка вишем степену цивилизације и њеним доприносом светском миру”, указао је недавно најутицајнији кинески дневник „Женмин жибао”.

Прошла су времена у којима су кинеске фирме избацивале само јефтине производе на светско тржиште. Већ данас борба се води око базичних истраживања и кључних техника у електроници, као и око софтвера.

Кина је поносна држава са бурном историјом и не крије амбиције. Она је, сасвим извесно, већ данас озбиљан играч у борби за ресурсе, а кинеска жеђ за нафтом ствара панику на берзама где се зна како она утиче на цене и привредна кретања у свету. Али, та велика и разнолика земља више је него такмац. Без кинеске јефтине робе, огромних инвестиција које тамо одлазе и вредне кинеске радне снаге, светска економија била би у озбиљним невољама.

Кина је забележила најбржи економски раст у историји, који најдуже траје. Од Маове смрти 1979, на сваких девет година дуплирала је национални доходак. Америци је за то било потребно 50 година, Британији 60, Јапану који се метеорски развијао – 35. Тај успех Кине неизбежно је променио свет.

Стручњаци предвиђају да ће Кина већ 2025. стићи САД, а за следећих 25 година, дакле 2050, њен бруто домаћи производ (БДП) биће за трећину већи од америчког. На средини овог века, дакле, Кина ће имати БДП од близу 50.000 милијарди долара (није штампарска грешка), а САД око 38.000 милијарди долара.

Са својих хиљаду и по милијарди долара девизних резерви (тачније 1.520 милијарди долара), све већом војном потрошњом и дипломатским иницијативама у Азији, Африци и на Блиском истоку, Пекинг је почео да истиче своје интересе далеко изван својих граница.

Данас је постало модерно, нарочито у Америци, да за све светске проблеме криве Кину. Када извози, она извози дефлацију, а када увози – свету намеће инфлацију. Ако користи своје златне резерве за куповину америчких дугорочних државних обвезница, она покушава да обезбеди контролу на финансијским тржиштима САД.

Уколико размишља о продаји својих америчких државних хартија од вредности, онда је то финансијска уцена. Овом списку оптужби нема краја. И то Кинезе страшно нервира.

Или, као што рече бивши амерички амбасадор Вилијем Монтгомери: „Највећи стратешки изазов спољне политике с којим се суочавају западне развијене државе јесте како да усмеравају или уобличавају неизбежан напредак Кине у правцу онога што многи већ зову ’Кинески 21. век’”.

Кина неумитно постаје, и то тихом променом, нови лидер света. Она, пак, никада није била непокретна. Стално се мењала – промена или хуа, како кажу Кинези, кључна је реч конфучијанизма.

Ова земља већ је превазишла Јапан, Русију, Британију, Француску, Немачку и Индију када је реч о њиховој економској, војној и политичкој сили. Тиме је дошла на друго место – одмах иза САД.

Кина се, у ствари, појавила као велика сила, а да при томе није пореметила светски поредак. Бар не до сада.